Čarobni trenuci zaustavljeni u rečima...

Najdraža Salome, Kad si ti rodjena osećala sam da su sve rupe u mom životu popunjene. Nije to bilo kao  na pokrivaču od pačvorka već kao čudesno nova kože...

 .....

Život tvoje male devojčice bio je značajniji. Sve tvoje nade nalaze korene u njoj. Ti želiš da ona postane sve ono što je svet istisnuo iz tebe. Ali tvoja mala devojčica ne može da vodi tvoje ratove. Ona najpre mora da dobije svoje. Prvi njen rat je onaj koji vodi da bi se oslobodila zavisnosti od tebe. Okrenuta je prema tebi da bi bila nežna prema sebi. Ona te mrzi da bi volela sebe.

 ..... 

Mi prenosimo život. Lišće opada, grozdovi trunu, ruže venu – ali sokovi se prenose. To je život – ma kako ga zvao. Ščepaj ga, stegni ga. Piši šta hoćeš o meni, o bilo kome. Pronadji svoju istinu i prati je do kraja sveta...

..... 

Poslednja stvar koju želim je da jedan muškarac postane opet centar mog života. Šta je cilj toga? To mora da vodi u nepriliku. A, ipak, bez te žiške sve je ravno, mirno, neprofitabilno. 

.....

Kad te hulja poljubi prebroj zube. 

..... 

Sad stojim na ivici stene i nikog nema da me uhvati. Sigurna sam da se sve kćeri osećaju tako kad im umru majke.

.....

Najlepši deo mene je procvetao u tebi.  

  ’’Blagoslov uspomene’’ – Erika Jong     

Istovremeno pomisli kako tudja iskustva uglavnom ne koriste. To verovatno dolazi zbog egoizma i ljudske gladi: niko nije sit od onoga što su drugi sažvakali.

.....

Treba goreti, visoko bacati plamenove da rasture sve veštački sačinjene pomrčine. Nije svet krenuo nizbrdo, zamke Sodome i Gomore mogu se izbeći sa malo pameti i čistog srca.

.....

Ti si jedini odgovoran za sebe, tudje zasluge i tudje mane tebi ne pripadaju. Zapamti to!

.....

Bogatstvo je ono što nosiš u sebi, što dok ti stariš ostaje mlado i moćno, greje u studi, blista u tami, kaže, kako zbog nečega uvek treba početi iz početka, kako se treba nadati i treba verovati u smisao života bez prestanka tragajući za njim, boreći se za nejga.

.....

Kada je čovek sam u njemu se stvari nagomilavaju a ne troše, guše ga.

.....

Posle? – Maja se nasmešila – Posle bi deca otišla i ostavila nas same. Tvoja su onda kad najmanje imaš vremena za njih.

.....

Mislim da je lepo voleti jednog čoveka i povremeno se dosadjivati kraj njega. To je dim uz vatru isto kao i ljubomora. Postoji toliko načina da se zaista ne dosadjujemo. A kad nagonu kucne čas, ukoliko ti mašta nije bolesna, ravnoteža je tu i mir. I zahvalna ljubav. Mislim da ljubav ne umire, ljudi je ubijaju na najsvirepiji način, uglavnom glupošću.

.....

Bilo je lepo slediti svoj put, ne izneveriti. Baciti se preko neba kao duga, zasijati u tami kao munja... U sekundki trajanja obaviti nešto, ne sasvim obično, jer zašto se inače živi? Sećao se tih strasti s kojim se predavao svemu što je radio. Ne, neće izdati. Voleo je tog dečaka u magli pred sobom, daleko iza sebe. Voleo ga je kao najdražu knjigu, kao najsvetliju uspomenu. Ta uspomena je bio plamičak što je goreo u njemu i držao ga. Možda je njega štošta izdalo, možda, ali on – on nikada neće izdati ono što u sebi i drugima najviše poštuje – nagon za uspravnim. Mora se verovati. Mora postojati razlog za učinjeno. Veru treba preneti dalje, ne sme zavladati mrak...

.....

Neka shvati da valjano ne može propasti da ljudi uvek otkrivaju nešto novo i uvek se vraćaju nečem starom. Tako se plete svet. Ono isprobano i odležano služi kao vezivno tkivo. Mladi ti često smetnu s uma.

.....

Trebalo je verovati u ljude, znati da osim nadljudi i podljudi (onih kojima kojima nismo potrebni i onih koji nas ne zaslužuju) postoji i običan čovek, kome vredi pomoći jer će on pomoći tebi i jer ćete zajedno, možda, izgraditi most do obale kojoj težite!

.....

Dizala je terete, pila kojekakve otrove, sve je moguće činila da mei zbaci iz sebe... Zato, eto, ne mogu nikada da budem srećan. Srećna su deca čije se rodjenje želi, kojima se raduju, koju dočekuju s pesmom. A mene su počeli da ubijaju dok još nisam bio živ.

’’Ludi jahači’’ – Nada Marinković’’

Oni najjednostavniji, oni što se čine prozirni i što su sastavljeni od jedva nekoliko linija znaju iznenada da se pokažu sasvim drukčijim no što smo ih zamišljali. Šta da kažemo za bića zaista složena? Danima, godinama, čovek živi uz nekog i oseća, možda, kako u tom drugom postoji jedan maleni, nepoznati, kutak, ali mu se čini sasvim izlišnim da se zbog toga zabrinjava. On i ne sluti da ta mala neotkrivena mesta mogu biti uspavani vulkani, legla onih čudovišta što se odjednom probude i potamne sve ono poznato, godinama sviknuto, drago, sve što smo godinama bili mi sami i što se otkriva kao takvo – kao naša izmišljotina.

 .....

Greške se obično prepoznaju u samom početku, govorila je, samo što se u počecima stvarnost sukobljava s našim željama, našim iluzijama a ove zaslepljuju.

 .....

Možda mi iz neizbežne i duboke odanosti sebi bića oko sebe ne gledamo onakvima kakvi jesu već kakvim hoćemo da ih vidimo? Dovoljni su detalji da nas uzbune, da ukažu na jedan naš ili protivan smer pa da ih prihvatimo ili odbacimo. Ponese nas nešto, dodirnemo se s nečim i na osnovu toga izgradimo sve ostalo. Ne po liku stvarnosti već po liku sopstvenih želja, prilagodjavajući sebi sve što nam se pruža tek da ocenimo.

 .....

Pokušala je da se povinuje, da da sve od sebe, da nikome ne smeta, pa opet nije uspela. Guraju je u stranu. Znači, to nije bio pravi put. Čovek nije bezbedan ni onda kad se odriče, kad sasvim malo hoće, kada s nasipa gleda u reku što protiče zanet svojim maštanjima.

 .....

Oduvek je osećao otpor prema njenoj sklonosti da podupire sve što se ruši. ..... Ma gde da se načini pukotina,kobna je. Važno je jedno  - sadržina će iscureti.

 .....

Pade joj na um stara legenda. Na istoku je živeo kralj koji je hteo da osvoji bogatu pokrajinu. Uložio je izvanredne napore, upotrebio um i snagu da ostvari svoje želje. No, sve uzalud. Tada je mudri kralj izdao naredjenje da se neosvojiva pokrajina izbriše sa svih zemljopisnih karata u njegovoj zemlji. Ono što ne može biti -  ne postoji  a ono što ne postoji ne može ni buditi žudnju. Rekao je tako i naterao sebe da u to veruje. Tek tada je stekao mir.

 .....

Postoji nesporazum, van svake sumnje, ali on nije toliko izmedju tebe i mene koliko izmedju mene i života koji me je iznenadio nekim novim bićem.

 .....

Čovek je, po mom mišljenju, jak ne onda kad se zavarava raznim verovanjima već kad oko sebe sagradi tvrdjavu od svojih polomljenih iluzija. Ne govorim napamet, na dobrim  sam se vatrama prekalila. Postoji jedino stvorenje na svetu u koje sam sigurna, to sam ja. Svi drugi su u stvari nezainteresovani.

 .....

Ne možemo uvek šablonski suditi. Ima ljudi zbog kojih se moraju menjati uobičajena merila.

 .....

Ja nikada nisam umeo da taktiziram, da malo uzmem i malo dam, da dam koliko uzmem, da spekulišem. To nije bilo pitanje mog karaktera koliko pitanje moje gladi. 

.....

Sve to je u meni mrtvo, prošaputa tiho, zaista mrtvo... A ja stojim još usred života. 

.....

Želje su u stvari život. Želje i nade. Kada u nama ima želja hteli bismo da živimo sporije, duže. Bez želja i bez nada, mi smo u stvari samo dobri merači vremena. Stvari u nama traju koliko želimo. To je jedino istinito trajanje. U nama su zakoni prolaznosti sasvim drukčiji no oni van nas. 

.....

Nemoj da se kolebaš, govorile su njegove oči. Ja ništa ne mogu bez tvoje pomoći, ti si jedini razlog zbog koga želim da srušim ovaj svet sačinjen od karata. Izaberi na toj kugli najmanju čvrstu tačku, zamislićemo da živimo na njoj. To se može, ja sam isprobao. Kada si sam moraš da bežiš u planine, u rad od koga pucaju moždane ćelije u prašumu mašte. Udvoje, sasvim je svejedno. Onaj drugi uvek je uz tebe, čitav život, nebo, tle kojim hodaš, vazduh i svetlost, kroz njega se neutrališe i pročišćava sve, živi se i diše lako. 

.....

Jedina savest i jedino merilo medju ljudima trebalo bi da bude razumevanje i poštovanje njihovih istinskih želja.

 .....

Čovek nešto duguje svom životu, mogućnostima koje u njemu postoje i neprestano opominju na sebe. Medjutim, ona je kao i toliki drugi silnu energiju utrošila na te intimne okršaje, na borbu za održanje nečega što je pružalo nesigurnu sreću. Umesto da je tom istom snagom osiguravala osećanja ličnog smisla i vrednosti.  

 ’’Godišnja doba’’ – Nada Marinković      

Stajala je nad nama kao kišobran , rekao je, i nikada kap kiše nije ovlažila naše kose.

...

Ako ćeš me požaliti, često je govorila, požali me  za života, jer kad umrem biće mi sve jedno.

...

Bol postoji da bi boleo, govorila je, ništa se tu ne može izmeniti.

...

Tamo gde te jednom ne vole neće te voleti ponovo a verovatno te ni pre toga nisu voleli. Nisam pokušala to da objasnim deci, svako ima pravo na svoju ljubav.

...

Dva puta dva je četiri, rekao je Donald, ali je prosto neverovatno koliko ima ljudi

koji to ne umeju da izračunaju.

...

... majka je umela da čeka ruku prekrštenih na grudima. Kad malo razmislim tako je uvek sedela. Neko bi rekao: Sprečavala je prolaz prema srcu. Bolje bi, medjutim, bilo reći: Zatvarala je put iz srca.

...

Svaki čovek živi u tvrdjavi okruženoj šančevima i niko ne voli one koji preko tih šančeva pokušavaju da izgrade most.

...

A onda kada je sve počelo da se zatvara sreća je prestala. Ne možeš da budeš srećan kad vidiš kako svetlo iščezava u tami. Možeš  možda da se nadaš ali nada nije sreća jer znaš a ono što se jednom zatvori nikada više ne može da bude isto čak ni kad se ponovo otvori. Nisam bila srećna kad sam se udala za tvog oca. Kako sam mogla da budem srećna kad se tada više nisam ni nadala? Nemoj ništa da tražiš od mene a ja ću ti dati sve što mogu.

...

Život se srče velikom kašikom ili srče iz male ali ne može se samo sedeti i gledati u njega.

...

Posle toga sve je bilo lako. Kad izabereš sve nestaje kao rukom odnešeno. Kada se odlučiš to je sreća.

...

... a majka je podučavala bez reči, bez ičega, samo prisustvom ili odsustvom.

...

Ona je mogla samo da sedi i čeka, nije morala nikoga da traži uvek su nju drugi pronašli. Ni tu veštinu nisam savladao nego sam uvek išao prema ljudima, širio ruke ili ćutao u iščekivanju  da će me prepoznati.

...

Da sam umeo da učim od majke rekao bih da se punoća stiče tako što se život jednostavno živi, ne bih ga stalno propuštao kroz sito kao ucrvljalo brašno, ne bih čeprkao po njemu kao dete koje brljavi po tanjiru i vadi žilice iz pilećeg belog mesa.

...

Da nisam znao da sam to ja, da nisam znao šta pokušavam da postignem  nadutim obrazima, napućenim usnama  i  isturenom bradom, pomislio bih da posmatram poremećenu osobu.

...

Uvek je lakše stvoriti novu laž nego prihvatiti novu istinu.

...

Najlakša je naknadna pamet, govorila je moja majka.

...

On je bio praznina i ja sam bila praznina i znali smo da nemamo dovoljno vremena da popunimo ono što više nije bilo u nama. Nadam se da nikada nećeš morati to da osetiš , da počneš da živiš iz početka.

...

Nikada ne smeš da budeš pokoran, govorila je, jer život ne postoji da bi ga umesto tebe živeo neko drugi.

...

... za onoga ko stalno sebe pita ko je, kao da mu neko  neprekidno udara na vrata duše, ne postoji niko drugi.

...

Na samo jedan način može da se čeka, govorila je moja majka, a to je da se ne čeka.

...

Nipošto ne stavljaj sve u ruke jednog čoveka, govorila je, uvek sačuvaj jedan deo za sebe.

MAMAC – David Albahari  

Ceo moj život je bio jedno dugo – pijano – sanjivo lutanje kroz nepoznate krajeve  s nepoznatim ljudima. Prolazili smo prostore, ja ih nisam merio korakom ni okom, prohujale su godine, ja ih nisam merio delima, procvala su proljeća i mladosti, ja ih nisam merio zanostom srca. Kraj mojih ušiju topotale su obuće bližnjih, doticao sam se njih, pozdravljao i grlio a nisam ogrejao u njihovim očima dušu svoju. Eh, imao sam i ženu, ali prijatelja i ljubavi nisam imao.

 . . . . .

Kao miris tamjana iz prastarih odežda dižu se u mojoj duši pramenovi maglovitih detinjskih uspomena, kad mi je u duge i prisne zimske večeri moj did, s plemićkom gordošću i dubokom tugom pričao o otadžbini, gde more govori, vetrovi pevaju, gde je teško živeti i slavno umreti.

 . . . . . 

Ja sam nosio u duši čežnju borbe za jednu misao koju ljubim i za dušu koju ljubim. Ali oko mene zija nesmisao bez ljubavi.  Vi to ne možete razumeti. Jer vi i ja nismo jedno. Mi smo lagali da smo jedno a nismo ni jedan trenutak bili isto.  Mene ta laž i to pretvaranje staju života. 

  Bunja (Povest čoveka bez korena) – Veljko Petrović   

Majko, ja nisam zaboravio kraj tvoje marame,

natopljen suzama 

ni stari klen uz vodenični jaz. 

Mada danas kao beskućnik lutam pustim ulicama, 

majko, ja nisam zaboravio voštane obraze tvoje 

i blago krilo 

ni reči proste što mirišu na gorsku travu, 

i sve mi je jasno kao da je juče bilo. 

Zato prostim jezikom tumačim sada

koliko te volim iako si rodila u meni  

nenadmašnog pesnika i kralja stradanja.

Nisam zaboravio, majko,

dom i jasla u kojima  sam se rodio,  

ni kolevku punu slame u kojoj si me   uspavljivala, 

 iako sam svoje srce u krčmi propio

dok si ti tamo, pod lozom i starim tremom,  

o mojoj sreći snivala. 

Nisam zaboravio, majko,  

ni kad su me pljuvali ni kad su me veličali, 

iako su u gradu opoganili reči moje 

ja ljubim tvoje žuljevite dlanove

koje imaju  svi poniženi i mali,  

pa iako sam sve prokockao, 

majko, sačuvao sam komadić neokaljanog srca 

za dlanove tvoje!

   Rade  Drainac 

Na sve spremna budi.

U noći nekoj  kao devojčici pričaću ti bajke i skaske. 

Drugi put ću zaželeti da odem daleko, daleko 

do Aljaske.

Nekad jednostavno neću ti doći

i na stolu čekaće me uzaludno tvoje ruke i čaj.

U društvu sa brezama čekaću noći 

a ti ćeš misliti da je zauvek prošao naš maj.

Na sve spremna budi, na smeh i na suze.

U životima našim tek možda prvi čin je gotov.

Da, bio bih muzej ako želiš da budem taj muzej,

prethodno moram da budem Ljermontov. 

Prethodno moram da ti napišem stotine ovakvih redaka.

Jer u stihu ništa se drugo ne dešava sem ljubavi

i vere. 

Tako je bilo u doba predaka, 

tako će biti i hiljadu godina posle naše, 

posle tvoje i moje ere.

Pa ipak, na sve spremna budi 

jer zajedno nam je i  da čekamo i da spavamo.

Da strahujemo za sunce, za srne, za snove.

Preostaje nam još toliko toga u našim glavama,  

na žalost, mesta nije samo za stihove.

Nekad možda neću primetiti bore na tvom licu, 

ni bele epolete snega na tvojim ramenima

kad  udješ sa ulice. 

Nekad tvojim ćerkama zaboraviću

da ispričam  Snežanu i Crvenkapicu. 

I četiri zida naše sobe učiniće ti se kao

četiri  beznadežna zida tamnice.

 Ponekad pomislićeš da odumirem kao država.

Ni Danton, ni Goran, ni Košovelj Oljeg.

I to ja, koga si za besmrtnog držala,  za najboljeg. 

Na sve spremna budi, na psovke i na madrigale,

na suze i na pisma što preklinju i prete, 

ali ruke koje su mi se jednom predale,

te ruke su svete!  

    Izet Sarajlić           

Umrem li, nemoj se iznenaditi,

mogu umreti.

Umrem li, ne roni suze.

Umrem li, ne viči,

Umrem li, ne tuguj,

Umrem li, ne čekaj,

Umrem li, ne umri,

Umit Yasar Oguzdzan

Kada te molim da me slušaš

a ti počneš da deliš savete,

nisi učinila ono  što sam te molila.

Kada te molim da me slušaš, 

a ti počneš da mi pričaš kako

ne bi trebalo tako da se osećam,

onda mi gaziš osećanja.

Kada te molim da me slušaš

a ti smatraš da moraš nešto da učiniš

kako bi rešila moj problem,

onda si me izneverila,ma koliko to čudno zvučalo.

Ne pričaj, ne radi ništa – samo me slušaj.

Mogu ja da se snadjem,

 nisam bespomoćna.

Možda sam obeshrabrena i nesigurna ali ne i bespomoćna.

Kada učiniš za mene nešto

što mogu i moram sama,

doprinosiš mom strahui osećanju nesigurnosti.

Ali kad prihvatiš činjenicuda osećam to što osećam,

ma koliko iracionalno bilo,

onda mogu prestati da te ubedjujem

i početi sa pokušajima da shvatim to iracionalno osećanje.

A kada se to razreši, odgovori su

očiti i savet mi nije potreban.

Iracionalna osećanja dobiju smisao

kada razumemo šta se krije iza njih.

Zato, molim te, slušaj, samo me slušaj.

A ako ti hoćeš da pričaš, sačekaj minut

da na tebe dodje red – ja ću slušati tebe.

  Nepoznat autor      

’’Gospode, Ti znaš bolje od mene same da postajem starija i da ću jednoga dana biti stara.  

Ne daj da budem pričljiva i sačuvaj me posebno od pogubnog ubedjenja da moram reći nešto o svakoj stvari u svakoj prilici. 

Oslobodi me težnje da istražujem i ispravljam svačije probleme. 

Oslobodi mi savest podrobnog opisivanja i bezbrojnih detalja i daj mi krila da odmah predjem na stvar.  

Molim za dovoljno blagonaklonosti da saslušam priče o tudjim mukama: pomozi mi da ih podnesem sa strpljenjem.  Ali, stisni mi usne za moje bolove i muke, one su u porastu i moje uživanje u njihovom prepričavanju postaje sladje sa godinama koje prolaze. 

Nauči me uzvišenoj lekciji da je ponekad moguće da možda nisam u pravu. 

Zadrži me umereno ljubaznom, ne želim da budem svetac (sa nekima od njih je baš teško živeti), i mrzovoljna stara žena je jedno od remek dela djavola. 

Uči me misaonom ali ne turobnom, korisnom ali ne i despotom.  Čini mi se da je šteta ne iskoristiti potpuno moju veliku riznicu ali Ti znaš, Gospode, da ja želim i nekoliko prijatelja na kraju.’’ 

 Igumanijina molitva o starenju  

  (Ročesterski zamak – XV vek)

У мојој глави станујеш: ту ти је
Соба и мали балкон с ког пуца
Видик на моје мисли најтананије.

Понекад слушаш како ми закуца
Срце ко живи лептир из кутије.

Ја ти одшкринем врата: низ басамаке
Силазиш у врт за ког нико не зна.

На поветарцу лебдиш попут сламке.

(Док за то време, можда: неопрезна
Стојиш на неком рубу, испред замке...)

Некад (у мојој глави док баш скачеш
У морску пену, испод сунца, гола)

спазим те како по киши прескачеш
Барице и сва у блату до пола
Журиш на посао с лицем ко да плачеш.

Пролази дан за даном и сва свота
Времена твог се по два пута збира:
Па пола око мога клупка мота.

Видим са твога лица пуног мира
Да не знаш како живиш два живота.

У мојој глави станујеш и дубиш
Црне и беле ходнике за моје
Мисли: како ми бежиш ил ме љубиш?

Ван тебе друге мисли не постоје.

Само док спавам ти се некуд губиш...

Стеван РАичковић