Čarobni trenuci zaustavljeni u rečima...

Oni najjednostavniji, oni što se čine prozirni i što su sastavljeni od jedva nekoliko linija znaju iznenada da se pokažu sasvim drukčijim no što smo ih zamišljali. Šta da kažemo za bića zaista složena? Danima, godinama, čovek živi uz nekog i oseća, možda, kako u tom drugom postoji jedan maleni, nepoznati, kutak, ali mu se čini sasvim izlišnim da se zbog toga zabrinjava. On i ne sluti da ta mala neotkrivena mesta mogu biti uspavani vulkani, legla onih čudovišta što se odjednom probude i potamne sve ono poznato, godinama sviknuto, drago, sve što smo godinama bili mi sami i što se otkriva kao takvo – kao naša izmišljotina.

 .....

Greške se obično prepoznaju u samom početku, govorila je, samo što se u počecima stvarnost sukobljava s našim željama, našim iluzijama a ove zaslepljuju.

 .....

Možda mi iz neizbežne i duboke odanosti sebi bića oko sebe ne gledamo onakvima kakvi jesu već kakvim hoćemo da ih vidimo? Dovoljni su detalji da nas uzbune, da ukažu na jedan naš ili protivan smer pa da ih prihvatimo ili odbacimo. Ponese nas nešto, dodirnemo se s nečim i na osnovu toga izgradimo sve ostalo. Ne po liku stvarnosti već po liku sopstvenih želja, prilagodjavajući sebi sve što nam se pruža tek da ocenimo.

 .....

Pokušala je da se povinuje, da da sve od sebe, da nikome ne smeta, pa opet nije uspela. Guraju je u stranu. Znači, to nije bio pravi put. Čovek nije bezbedan ni onda kad se odriče, kad sasvim malo hoće, kada s nasipa gleda u reku što protiče zanet svojim maštanjima.

 .....

Oduvek je osećao otpor prema njenoj sklonosti da podupire sve što se ruši. ..... Ma gde da se načini pukotina,kobna je. Važno je jedno  - sadržina će iscureti.

 .....

Pade joj na um stara legenda. Na istoku je živeo kralj koji je hteo da osvoji bogatu pokrajinu. Uložio je izvanredne napore, upotrebio um i snagu da ostvari svoje želje. No, sve uzalud. Tada je mudri kralj izdao naredjenje da se neosvojiva pokrajina izbriše sa svih zemljopisnih karata u njegovoj zemlji. Ono što ne može biti -  ne postoji  a ono što ne postoji ne može ni buditi žudnju. Rekao je tako i naterao sebe da u to veruje. Tek tada je stekao mir.

 .....

Postoji nesporazum, van svake sumnje, ali on nije toliko izmedju tebe i mene koliko izmedju mene i života koji me je iznenadio nekim novim bićem.

 .....

Čovek je, po mom mišljenju, jak ne onda kad se zavarava raznim verovanjima već kad oko sebe sagradi tvrdjavu od svojih polomljenih iluzija. Ne govorim napamet, na dobrim  sam se vatrama prekalila. Postoji jedino stvorenje na svetu u koje sam sigurna, to sam ja. Svi drugi su u stvari nezainteresovani.

 .....

Ne možemo uvek šablonski suditi. Ima ljudi zbog kojih se moraju menjati uobičajena merila.

 .....

Ja nikada nisam umeo da taktiziram, da malo uzmem i malo dam, da dam koliko uzmem, da spekulišem. To nije bilo pitanje mog karaktera koliko pitanje moje gladi. 

.....

Sve to je u meni mrtvo, prošaputa tiho, zaista mrtvo... A ja stojim još usred života. 

.....

Želje su u stvari život. Želje i nade. Kada u nama ima želja hteli bismo da živimo sporije, duže. Bez želja i bez nada, mi smo u stvari samo dobri merači vremena. Stvari u nama traju koliko želimo. To je jedino istinito trajanje. U nama su zakoni prolaznosti sasvim drukčiji no oni van nas. 

.....

Nemoj da se kolebaš, govorile su njegove oči. Ja ništa ne mogu bez tvoje pomoći, ti si jedini razlog zbog koga želim da srušim ovaj svet sačinjen od karata. Izaberi na toj kugli najmanju čvrstu tačku, zamislićemo da živimo na njoj. To se može, ja sam isprobao. Kada si sam moraš da bežiš u planine, u rad od koga pucaju moždane ćelije u prašumu mašte. Udvoje, sasvim je svejedno. Onaj drugi uvek je uz tebe, čitav život, nebo, tle kojim hodaš, vazduh i svetlost, kroz njega se neutrališe i pročišćava sve, živi se i diše lako. 

.....

Jedina savest i jedino merilo medju ljudima trebalo bi da bude razumevanje i poštovanje njihovih istinskih želja.

 .....

Čovek nešto duguje svom životu, mogućnostima koje u njemu postoje i neprestano opominju na sebe. Medjutim, ona je kao i toliki drugi silnu energiju utrošila na te intimne okršaje, na borbu za održanje nečega što je pružalo nesigurnu sreću. Umesto da je tom istom snagom osiguravala osećanja ličnog smisla i vrednosti.  

 ’’Godišnja doba’’ – Nada Marinković