Čarobni trenuci zaustavljeni u rečima...

Majko, ja nisam zaboravio kraj tvoje marame,

natopljen suzama 

ni stari klen uz vodenični jaz. 

Mada danas kao beskućnik lutam pustim ulicama, 

majko, ja nisam zaboravio voštane obraze tvoje 

i blago krilo 

ni reči proste što mirišu na gorsku travu, 

i sve mi je jasno kao da je juče bilo. 

Zato prostim jezikom tumačim sada

koliko te volim iako si rodila u meni  

nenadmašnog pesnika i kralja stradanja.

Nisam zaboravio, majko,

dom i jasla u kojima  sam se rodio,  

ni kolevku punu slame u kojoj si me   uspavljivala, 

 iako sam svoje srce u krčmi propio

dok si ti tamo, pod lozom i starim tremom,  

o mojoj sreći snivala. 

Nisam zaboravio, majko,  

ni kad su me pljuvali ni kad su me veličali, 

iako su u gradu opoganili reči moje 

ja ljubim tvoje žuljevite dlanove

koje imaju  svi poniženi i mali,  

pa iako sam sve prokockao, 

majko, sačuvao sam komadić neokaljanog srca 

za dlanove tvoje!

   Rade  Drainac 

Na sve spremna budi.

U noći nekoj  kao devojčici pričaću ti bajke i skaske. 

Drugi put ću zaželeti da odem daleko, daleko 

do Aljaske.

Nekad jednostavno neću ti doći

i na stolu čekaće me uzaludno tvoje ruke i čaj.

U društvu sa brezama čekaću noći 

a ti ćeš misliti da je zauvek prošao naš maj.

Na sve spremna budi, na smeh i na suze.

U životima našim tek možda prvi čin je gotov.

Da, bio bih muzej ako želiš da budem taj muzej,

prethodno moram da budem Ljermontov. 

Prethodno moram da ti napišem stotine ovakvih redaka.

Jer u stihu ništa se drugo ne dešava sem ljubavi

i vere. 

Tako je bilo u doba predaka, 

tako će biti i hiljadu godina posle naše, 

posle tvoje i moje ere.

Pa ipak, na sve spremna budi 

jer zajedno nam je i  da čekamo i da spavamo.

Da strahujemo za sunce, za srne, za snove.

Preostaje nam još toliko toga u našim glavama,  

na žalost, mesta nije samo za stihove.

Nekad možda neću primetiti bore na tvom licu, 

ni bele epolete snega na tvojim ramenima

kad  udješ sa ulice. 

Nekad tvojim ćerkama zaboraviću

da ispričam  Snežanu i Crvenkapicu. 

I četiri zida naše sobe učiniće ti se kao

četiri  beznadežna zida tamnice.

 Ponekad pomislićeš da odumirem kao država.

Ni Danton, ni Goran, ni Košovelj Oljeg.

I to ja, koga si za besmrtnog držala,  za najboljeg. 

Na sve spremna budi, na psovke i na madrigale,

na suze i na pisma što preklinju i prete, 

ali ruke koje su mi se jednom predale,

te ruke su svete!  

    Izet Sarajlić