Priča Jevrejina Lutalice
Njihova vera bila je u stvari samo jedan vid nade. Nadali su se svim srcem da će se u času smrti pred njima otvoriti vrata drugog sveta. Ovaj svet je bio nepravedan, gnusan i surov. Moćni i bogati tlačili su i ubijali siromašne. Od takvog bednog života ništa se nije moglo očekivati. Zato su oni svoju nadu i veru prenosili na drugi, nepoznat život s one strane noći. U knjigama koje su Galijejcu posvetili nejgovi učenici ima mnogo zadivljujućih stvari. One najlepše odnose se na sreću obećanu nevoljnicima. ’’Blago gladnima jer će se nasititi. Blago siromašnima duhom, jer je njihovo carstvo nebesko. Blago onima koji su čistog srca, jer će Boga videti’’. U kom životu? U ovom? Naravno da ne. U onom. U onom posle smrti. To obećavaju poslednje reči takozvanog jevrejskog cara, upućene lupežu pokajniku raspetom s njegove desne strane: ’’Još večeras, bićeš sa mnom u kući moga oca.’’ Muškarci i žene iz Ravene živeli u u jednom od najlepših gradova svog vremena. A što je najvažnije, živeli su u nadi da će dobiti obećani večni život. I podizali su crkve.
Da sam hrišćanin, mislim da bih razmišljao samo o smrti. A iako to nisam, inako ne znam ništa o vratima koja smrt treba da otvori, iako katkad zamišljam da ona vode u ništavilo, priželjkujem samo smrt. Kako je moguće da muškarci ili žene koji veruju u Galilejca i njegove reči, zapisane u knjigama četvorice horničara, ne provode dane nestrpljivo čekajući jedini trenutak sreće u ovom nesrećnom životu – to jest njegov kraj i završetak tolikih iskušenja i dolazak smrti, pravog rodjenja i večnog života, posle, srećom privremenih, patnji na Zemlji?
·
Izlaza nema. Vozite se ćirom, kočijama, čezama prošlosti. Čuvate svoje mesto u raketama punim namera. Sanjate čarobne snove. Puštate da vas uljuljka muzika jučerašnjice, zvuk sutrašnjice. Valceri i gavote, brujanje mašina. Kad otvorite oči, shvatate da ste još uvek u sadašnjosti.
Sećate se da smo prekjuče pričali o prošlosti i budućnosti koje stoje jedna nasuprot drugoj i dave sadašnjost.
-Sasvim jasno – rekla je Marija.
-Vidite li šta hoću da kažem?
-Ne, uopšte – rekla je Marija.
-Sadašnjost ne postoji, ali mi smo zarobljenici u njoj. Zatvoreni smo u nepostojećoj stvarnosti. I vreme je samo po sebi istovremeno neprikosnoveni vladalac i nepostojeća stvarnost. U unutrašnjosti vremena, sadašnjost, sa šireg gledišta i iz ubedljivih razloga, predstavlja nepostojeću stvarnost i neprikosnovenog vladaoca. Sadašnjost ne postoji, a ni ni u jednom trenutku ne možemo izaći iz nje. Eto šta smo: zarobljenici ništavila. Sve vreme nestajemo, mi smo slika i prilika paradoksa i propadanja. Čovek postoji samo u nečemu iz čega ne može pobeći i što je već nestalo, a to se zove sadašnjost.
·
-Deco moja - rekao je Simon - nema ničeg lepšeg od ljudske istorije. Razlog je sasvim jednostavam: ništa drugo i ne postoji. Riba u moru jeste ljudska istorija, kamenje je ljudska istorija; najudaljenije zvezde i sazveždja koja nestaju u vidu lastinog repa, takodje su ljudska istorija. Materija bez života teško da bi bila materija. Žitot bez svesti teško da bi bio život. Zvezde, ribe, kamenje, ne bi bili ništa, ili gotovo ništa, da nije čoveka koji ih vidi, i što je najvažnije, koji o njima govori. Daje im smisao. I ne dopušta im da budu deo ništavila. Zvezde, kamenje, ribe u moru, drveće u šumi, spojeni su sa čovekom nekim nedokučivim, tajnim vezama. Oni su etape, ili skretanja, na njegovom putu. Uvučeni su u istu pustolovinu. Sve što možemo imenovati i opisati, čak i ono neizreciivo što se usudjujemo da pomenemo, pripada istoriji. Ono o čemu se ne može govoriti, treba prećutati. Ali sve što kažemo i pomislimo, pa i ono o čemu kažemo da ništa ne može da se kaže, nalazi se u srcu ljudske istorije.
·
Uzalud se opirete, uzalud bežite: istorija protiv istorije je i dalje istorija. Zovete se Mojsije, Isus, Buda, Muhamed ili Platon, i sve objašnjavate onim odozgo: to je istorija. Zovete se Darvin ili Karl Marks ili Sigmund Frojd, i sve objašnjavate onim odozgo: to je istorija. Ne želite ništa da znate, žmurite, pokrivate uši, tražite utočište u ljubavi, pobuni, tišini, smrti: to je istorija. I odsustvo istorije već je istorija. I šuplja istorija je opet istorija. I tako čitav ovaj neopisivi kupleraj dobija neki smisao.
Žan d’ Ormeson
