Čarobni trenuci zaustavljeni u rečima...

Ceo moj život je bio jedno dugo – pijano – sanjivo lutanje kroz nepoznate krajeve  s nepoznatim ljudima. Prolazili smo prostore, ja ih nisam merio korakom ni okom, prohujale su godine, ja ih nisam merio delima, procvala su proljeća i mladosti, ja ih nisam merio zanostom srca. Kraj mojih ušiju topotale su obuće bližnjih, doticao sam se njih, pozdravljao i grlio a nisam ogrejao u njihovim očima dušu svoju. Eh, imao sam i ženu, ali prijatelja i ljubavi nisam imao.

 . . . . .

Kao miris tamjana iz prastarih odežda dižu se u mojoj duši pramenovi maglovitih detinjskih uspomena, kad mi je u duge i prisne zimske večeri moj did, s plemićkom gordošću i dubokom tugom pričao o otadžbini, gde more govori, vetrovi pevaju, gde je teško živeti i slavno umreti.

 . . . . . 

Ja sam nosio u duši čežnju borbe za jednu misao koju ljubim i za dušu koju ljubim. Ali oko mene zija nesmisao bez ljubavi.  Vi to ne možete razumeti. Jer vi i ja nismo jedno. Mi smo lagali da smo jedno a nismo ni jedan trenutak bili isto.  Mene ta laž i to pretvaranje staju života. 

  Bunja (Povest čoveka bez korena) – Veljko Petrović