Čarobni trenuci zaustavljeni u rečima...

Istovremeno pomisli kako tudja iskustva uglavnom ne koriste. To verovatno dolazi zbog egoizma i ljudske gladi: niko nije sit od onoga što su drugi sažvakali.

.....

Treba goreti, visoko bacati plamenove da rasture sve veštački sačinjene pomrčine. Nije svet krenuo nizbrdo, zamke Sodome i Gomore mogu se izbeći sa malo pameti i čistog srca.

.....

Ti si jedini odgovoran za sebe, tudje zasluge i tudje mane tebi ne pripadaju. Zapamti to!

.....

Bogatstvo je ono što nosiš u sebi, što dok ti stariš ostaje mlado i moćno, greje u studi, blista u tami, kaže, kako zbog nečega uvek treba početi iz početka, kako se treba nadati i treba verovati u smisao života bez prestanka tragajući za njim, boreći se za nejga.

.....

Kada je čovek sam u njemu se stvari nagomilavaju a ne troše, guše ga.

.....

Posle? – Maja se nasmešila – Posle bi deca otišla i ostavila nas same. Tvoja su onda kad najmanje imaš vremena za njih.

.....

Mislim da je lepo voleti jednog čoveka i povremeno se dosadjivati kraj njega. To je dim uz vatru isto kao i ljubomora. Postoji toliko načina da se zaista ne dosadjujemo. A kad nagonu kucne čas, ukoliko ti mašta nije bolesna, ravnoteža je tu i mir. I zahvalna ljubav. Mislim da ljubav ne umire, ljudi je ubijaju na najsvirepiji način, uglavnom glupošću.

.....

Bilo je lepo slediti svoj put, ne izneveriti. Baciti se preko neba kao duga, zasijati u tami kao munja... U sekundki trajanja obaviti nešto, ne sasvim obično, jer zašto se inače živi? Sećao se tih strasti s kojim se predavao svemu što je radio. Ne, neće izdati. Voleo je tog dečaka u magli pred sobom, daleko iza sebe. Voleo ga je kao najdražu knjigu, kao najsvetliju uspomenu. Ta uspomena je bio plamičak što je goreo u njemu i držao ga. Možda je njega štošta izdalo, možda, ali on – on nikada neće izdati ono što u sebi i drugima najviše poštuje – nagon za uspravnim. Mora se verovati. Mora postojati razlog za učinjeno. Veru treba preneti dalje, ne sme zavladati mrak...

.....

Neka shvati da valjano ne može propasti da ljudi uvek otkrivaju nešto novo i uvek se vraćaju nečem starom. Tako se plete svet. Ono isprobano i odležano služi kao vezivno tkivo. Mladi ti često smetnu s uma.

.....

Trebalo je verovati u ljude, znati da osim nadljudi i podljudi (onih kojima kojima nismo potrebni i onih koji nas ne zaslužuju) postoji i običan čovek, kome vredi pomoći jer će on pomoći tebi i jer ćete zajedno, možda, izgraditi most do obale kojoj težite!

.....

Dizala je terete, pila kojekakve otrove, sve je moguće činila da mei zbaci iz sebe... Zato, eto, ne mogu nikada da budem srećan. Srećna su deca čije se rodjenje želi, kojima se raduju, koju dočekuju s pesmom. A mene su počeli da ubijaju dok još nisam bio živ.

’’Ludi jahači’’ – Nada Marinković’’