Postoji sigurno neko
Ko me je jednom ubio
A zatim otišao
Na vrhovima prstiju,
Ne narušivši svoj savršeni ples
Zaboravio me položiti u krevet
I ostavio me da stojim
Svezana čvrsto
Na putu
Sa srcem zarobljenim kao i pre
Sa očima nalik
Na njihov odraz u vodi još čist
Zaboravio izbrisati lepotu sveta
Oko mene
Zaboravio sklopiti moje oči gladne
I dopustio im tu pustu strast
Anne Hebert
Umro sam, a ti mi oprosti
što sam tako žureći
zaboravio ruku da ti stisnem...
i poljubim te onako
kako sam to uvijek činio odlazeći...
Oprosti mi što sam proljeće jedno
zauvijek u sebi odnio.
Ali sjeti se
ostale su pjesme
u desnoj ladici neuredno složene...
Snaći ćeš se...
Iz njih naprosto ljubav izbija.
Te pjesme... to sam ti sad ja.
Oprosti mi
nije bilo vremena za opraštanje
suviše smo se voljeli
da bi mogli nešto drugo.
Tako žureći nisam ni pomislio
da ćeš biti tužna zbog svega
i sad mi je žao zbog te praznine
koja nas dijeli
zbog toga što će nas jednu vječnost
zvijezde razdvajati
i što više neću moći usne da ti dodirnem...
Željko Krznarić
Lagano umire onaj koji ne putuje,
onaj koji ne čita,
onaj koji ne sluša muziku,
onaj koji ne nalazi zadovoljstvo u sebi.
Lagano umire onaj koji uništava vlastitu ljubav,
onaj koji ne prihvata pomoć.
Lagano umire onaj koji se pretvara u roba navika,
postavljajući sebi svaki dan ista ograničenja,
onaj koji ne menja rutinu,
onaj koji se ne usuđuje odenuti u novu boju,
i ne priča s onima koje ne poznaje.
Lagano umire
onaj koji beži od strasti
i njenog vrela emocija;
onih koje daju sjaj očima
i napuštenim srcima.
Lagano umire
onaj koji ne menja život kad nije zadovoljan svojim poslom ili svojom ljubavi,
onaj koji se ne želi odreći svoje sigurnosti radi nesigurnosti,
i koji ne ide za svojim snovima;
onaj koji sebi neće dozvoliti,
niti jednom u svom životu,
da pobegne od smislenih saveta...
Živi danas !
Reskiraj danas ! Učini danas !
Ne dozvoli lagano umiranje !
Pablo Neruda
Ukorak! mesec, senka i ja, sa snom što na mansardi trune.
O ulice, kafane, jesenji kišni bulevari!
Male dragane za uglom u kvadratnoj senci fasade jedne banke,
Dunje ranke, kruške karamanke!
I štap težak, rođeni moj drug, niz dugi trotoar buni se u baritonu;
Prezriva serenada bolešljivog kašljucanja ispod
bogataških zastrtih prozora!
A gore tri laka oblaka u zlatnom tonu
Senkom paukove mreže krstare iznad rodnih gora.
I sat kašlje sa tornja katedrale,
O draga, oči moje nezaspane!
Zadremao je stari svirač na bolesnoj violi i zadnji boem
izašao iz kafane;
Mračne su stepenice uz nebo ka sanjivoj mansardi.
O tužni zidovi što opominju na ludo ubijane dane
Sa beskućnim drugarima, šareni kao leopardi!
To kandilo gori u vratarevoj sobi i dete jedno plače
noć da rasani,
Dani, moji dani, kao lišće razvejani!
Mesec je na krovu na kome u molu cvile telegrafske žice;
Na otvorenim prozorima dršću zvezdana kola,
Čudno je, čudno, noćas bledo moje lice
Izobličeno od potucanja i bola!
A na stolu pesme, na žutim marginalijama novina rasturene stoje,
Čežnje za daljinom,
Romantične ljubavi moje!
I kao jedini portre na zidu visi stari kaput i velurske pantalone;
Divna garderoba vagabunde iz mladalačkih dana,
Jeseni Pariza, noćiju Firence,
Sa čudnim srcem gordog Peladana!
A stara stričeva violina pokidanih struna
Spava uz uzglavlje nemim zvukom mesečine sa dalekih straduna!
I tu na podu kopne razbacane karte istočnog ostrvlja,
Stari uput mornarske astronomije,
Indeksi brodova što svake subote kišnoga novembra
polaze iz Liverpula,
Jedna ispijena boca rakije
I beli kišobran moje odbegle drage što sada služi
umesto abažura.
A šta je najbolnije,
Za vratima gde stoji lavor i slovenački krčag
Trune mrtav moj lirski san na ostrvu Fidži i
Melanezijski arhipelag!
Kao u grobnici egipatskih kraljeva na plafonu u
sanjarijama ispisan je životopis moj.
O kada bi znao da čitaš sve ljubavi što su tu probdijene,
Daktilografkinje, nervozne i male, kapriciozne žene;
Sećanja na dom izgubljen u lirskoj bici kao Vaterlo,
Kao čadsko jezero osećanja čista,
Video bi da je tu godine proveo pesnik koji nije
trebalo nikad ništa da napiše,
U Adamovom kostimu bez smokvina lista.
O ne! živelo se sa refrenom večnim iz nenadmašne poeme.
Druže, Drainče! zatvori prozor na srcu i na mansardi,
Veliko jutro što dolazi sa umrljanom zorom kao šifonsko platno
Zateći će smrt tvoju kao mrlju prave linije
Koju je podvuklo nadvremensko klatno.
Rade Drainac
odlaziš
kažeš zauvijek
uzimaš čak i onaj stari kaput
koji je u ormaru visio
iz čiste sentimentalnosti
i rukavice izmedju ostalog
koje si nosila one hladne zime
kad su ti samo oči bile tople
ljubavi
ova godina mora da je loše počela
ima u tome nešto
što nećemo nikad razumijeti
ima tako nekih tuga
koje ne osjetiš
i koje te zateknu pri budjenju
i sad ti odlaziš
nervozno pališ cigaretu
okreni se još jednom
i pogledaj me u oči
pogledaj u budučnost
koja gori negdje daleko
i reci
pošteno od srca
znaš i sama da takvih ljubavi
nema na svijetu
i sad kad ideš
izadji tiho na prstima
predji tih par koraka
iz sadašnjosti
zaustavi vjetar
poneku sitnicu namjerno zaboravi
da se možeš vratiti
kad prodju godine
i kad srce zbroji sve dobro i loše
odlaziš
čak i to činiš na svoj prefinjen način
u sobi tišina
samo neka pjesma na radiju
do pola izgorela svijeća
vani prve pahulje snijega
kraj kakav sam već čitao u romanima
blesav i nepotreban
ubitačan
kraj koji ostavlja tragove
godina će biti loša
Željko Krznarić
ostavi vrata otvorena
pozovi sreću na večeru
izbaci nemire kroz prozor
mali veo na ljutnju
u tortu stavi nadu
umesto čokolade
za jelo : poljubac ili dva umesto jaja
u salatu nemoj ništa dodati
može malo nežnosti u prahu
po volji milovanje
duha bez mere
paprike punjene hrabrošću
flaša vina radosti
nekoliko zrna razuma
kašičicu slobode
posoli ljubavlju
nije bitna ljubomora
sveće neka gore
ruže na stolu
skuvaj kafu na kraju
dodaj malo magije
ne zaboravi čašicu rakije
ako ne dođe sreća
da ona sa tobom večera
oko rane zore, doći ću ja
siguran budi, doći će sreća ili ja
ostavi vrata otvorena!
Zorica Sentić
Snijeg se topi, sve se topi,
moja draga.
Naša mladost, naša snaga,
sve se topi.
Sunce popi žrtvu svoju.
Tišina na Mirogoju, sjeto vječnog praga.
Snijeg se topi, sve se topi,
moja draga.
Snijeg će proći, sve će proći,
moja draga.
Naši dani, burne noći,
sve će proći.
Tvoje oči bit će blijede.
Tvoje kose bit će sijede.
Ljepoti ni traga.
Snijeg će proći, sve će proći,
moja draga.
Bol će minut, sve će minut,
moja draga.
Smrt će naše breme skinut.
Kuda će se duša vinut,
tko će znati?
Zemlja će smirenje dati:
mora biti vaga.
Bol će minut, sve će minut,
moja draga.
Snijeg se topi, sve se topi,
moja draga.
Naša mladost, naša snaga,
sve se topi.
Sunce popi žrtvu svoju.
Tišino na Mirogoju,
sjeto vječnog praga.
Snijeg se topi, sve se topi,
moja draga.
Arsen Dedić
Upućujem ovu lijenu popodnevnu misao,
nježnu i pohotnu
u ono dvorište u kojem sam vas gledao,
draga susjedo
Tisuću devetsto pedeset sedme godine
Kada je bila jesen slična ovoj
I kada su jos u moj san udarali prozori
Roditeljske kuće utopljene u šibenskoj jugovini
U gradu koji je postajao moja bolnica
A mojom napola razbudjenom glavom kolali prvi tramvaji
plavi i uspavani
Adresiram tamo ovu misao i kazem: Šteta
Bili ste ljubavnica mog cimera od osam do jedanaest
svakog jutra
Kako ste se zvali; Ema, Selma, Alma, Adela
Da li je što izmijenilo Vaše lice, oči i trbuh
A kako sam Vam zavidio vraćajući se iz šetnje
od osam do jedanest izjutra
Uz četvrt kruha i mlijeko u jednom blijedom Peščeničkom mljekarstvu
Svim je bojama već moj prvi studentski rujan dodavao
malo crnog i malo tamnozelenog
I danas Vam iskreno kažem: Šteta, šteta
Više vjerojatno i niste za takva šta
Ponovo ono dvorište
Vrijeme je za nedjeljni ribolov i vaš suprug odlazi
Vi znači danas dolazite još ranije u moju sobu - oko pola sedam
A ja baš izlazim – Šteta
Jer moj je cimer mrzovoljan tako rano
I ja bih Vam vjerojatno pružio više
Ali ja idem u šetnju
I šetao sam tako godinu i drugu
I ne da Vam se hvalim - bilo je toga
Kakve sve zemlje, pića, kakva mora, gdje sam sve bio
Gdje sam sve ljubio i kakve žene
Jer vama otvoreno mogu reći
Kuda sam sve šetao po kiši ujutro
Nekakav vlak je istruo u crnom proljeću u Poljskoj, blizu Rusije
Kakvu sam tamo ženu ostavljao, Isukrste
I kakva je mene ostavljala na sjeveru
Pijući neko nerazgovjetno piće svog naroda
Daleko, daleko, kao u snovima
Opet netko ovdje u Zagrebu u Jurijevskoj
Pa oči providne i dragocjene jedne Čehinje iz Brna
Vozderkove
Premještene zauvijek u moju utrobu
A takav snijeg i sve što treba - bilo je, bilo
Ali ono dvorište u kojem sam Vas vidjao
Izmedju dva neodredjena stabla crna od vlage one jeseni
Vas tako običnu i raskalasnu domaćicu i mirisi koje ste ostavljali
U sezonama 1957,58 i sljedeće
Šteta, nepovratno šteta
Ničeg nema, ničeg nema od tebe, od mene…
Arsen Dedić
Kakve su njene namere,
kad sve druge sahranjuje,
samo mene oživljava?
Ima li, Ana, stvarnog razloga
da tako lepo spava?
Priznajem Pesnika,
al, znam:
niko ne može
žešće da opravda vazduh
od njene tamne kože.
Kad Ana plače!
(o ne lažem vas)
to je lepše
od voća!
Od kiše!
Od... rakova na žaru!
Od... čega god hoćete!
Od ptice u galopu!
pa nisam ja valjda vica radi
prokockao celu evropu!
A kad se svlači!
Slobodan i proklet prisustvujem
(a ne znam kako da preživim)
najvećem čudu u svetlosti!
Zaklinjem se:
da bih tebe ogrejao,
Ana, zapalio bih i svoje kosti.
Kad lađu crta! Kad ječam seje!
Kad objavljuje rat! Kad se smeje!
Kad školjke hrani! Kad se prehladi u lovu!
Kad čita magnet! Kad kupi haljinu novu!
Kad pije pivo! Kad iznenada dođe!
Kad ljubi proleterske vođe!
Kad je moja desna ruka!
Kad je grčka azbuka!
Kad sanja cveće!
Kad NEĆE!
Sećanje na Nepojmljivog Dečka
uvek će moći vatru da zameni:
zato su mi oblaci zeleni, pa zeleni!
Pa rumeni!
Pa kad se vokali spoje!
Dragi Bože,
usijane glavurde moje!
Ja mogu na njenoj usni da spojim more s cvetovima!
Mogu u njenoj državi da budem referent za kišu!
Mogu pod njenim prozorom da imitiram dunav,
il neke druge vulkane,
mogu da se zakunem
u sve što imam,
i nemam,
da svet postoji zbog Ane.
Kakve su njene namere
kad sve druge sahranjuje
samo mene oživljava -
ima li Ana
stvarnog razloga
da bude tako lepa kad spava?
I cvetovi i puževi i englezi
svi već znaju:
ona poljupcem može
od svake bolesti da izleči!
Ali ja nju naj, naj, naj volim
kad spaja svetlosti,
kad rešava ukrštene reči.
Ona to izvodi kao da se igra!
A meni izgleda kao da svet stvara!
Ko Vergilijev najmlađi konj:
u jednoj ruci drži svet,
a drugom ga osvetljava!
Traži se, na primer, reč, koja može
vodu da pije,
samu sebe da izgovara,
da gori,
da leti,
i da spava.
Neka reč
koja nije kao ostale reči:
reč koja ume da rešava ukrštene reči!
Tada nastaje mala drama:
voda otiče za svojim obalama:
Ana, naga,
na mom dlanu,
večnost osmišljava!
(A mogla bi baš nju briga da se razboli
ili da spava.)
I dddok je tttako
ooo opasnu
ddddržim u zzzz zagrljaju
rrrreči se
reči se
sssssame rrrrrr
rešavaju!
Kakve su njene namere
kad sve druge sahranjuje
samo mene oživljava?
Što se bar ne pokrije kad spava!?
Branislav Petrović
‘’Ako me sretneš negdje u gradovima stranim,
Po kojima se muvam u posljednje vrijeme,
Sretni me,
Kao da me srećeš prvi put.
Nismo li se mi već negdje vidjeli,
Kaži...i zaboravi.
Zaboravi dane koje smo nekada zajedno...,
I noći zaboravi...
Gradove kojima smo mijenjali imena,
I ucrtavali u karte samo nama dostupne...
Onaj hlad pod maslinama u našoj uvali,
uvali mirnih voda.
Otok naš i ime broda pjesnika
koji nas je tamo nosio...
Zaboravi da si ikada rekla da me voliš,
I kako se nikada, nikada, nećemo rastati.
Treba zaboraviti naslove knjiga
Koje smo zajedno čitali,
Filmove koje smo gledali,
Hemfri Bogarta i Kazablanku,
Naročito zaboravi.
Ulicu divljih kestenova s pocetka Tuškanca,
I onaj nas poljubac na kiši
Za koga bi znala reći:
"Nikada neću zaboraviti".
Molim te zaboravi...
I kada ti kažem da zaboraviš,
Kazem ti to zato što te volim
Kažem ti to bez gorčine,
Otvori oči ljubavi,
Našim gradom prošli su tenkovi.
Odnijeli su sobom sve što smo bili,
Znali..., imali...
Zato... Zaboravi.
Čemu sjecanja...?
Pogledaj kako trešnja u tvome vrtu,
Iznova cvjeta svakoga proljeća.
Nasmiješi se jutru koje dolazi,
Zagrli bjelinu novih dana
i zaboravi.
Kasno je vec dragana, hocu da kazem,
zreli smo ljudi,
To jest, nismo vise djeca
I znam da nije lako,
I znam da mozda i boli, ...ali pokušaj,
Molim te,....pokušaj...zaboravi!
I ako me sretneš negdje u gradovima stranim,
Po kojima se muvam u posljednje vrijeme,
Sretni me, kao da me srećes prvi put;
Nismo li se mi već negdje vidjeli,
Kaži... i zaboravi.’’
Poslednjih godina sam živela tako drugačije, tako surovo, tako zaledjeno, sad samo sležem ramenima i začudjeno dižem obrve, jesam li to ja?
Biću ravna samoj sebi u ljubavi onog ko me izabere izmedju svoh bića, prošlih, sadašnjih, budućih, muškaraca i žena; iz vode, iz vatre, iz vazduha, iz zemlje, iz neba. I još - ima i drugih planeta.
Ja vam govorimo spajanju sa mojim unutrašnjim trčanjem, mogu da usporim. U Vašem pismu postoje reči koje miluju moje srce: reči dlanovi.
Kad pokušavam da živim osećam se kao jadna mala švalja koja nikad neće moći da napravi lepu stvar zato što joj sve ispada iz ruku i koja, pošto je sve odbacila: krpice, makaze, konac, počinje da peva. A napolju pada večita kiša.
Mili! Na stranu nežnosti, ljubaznosti, milovanja, deminutivi – Vi ste mi dragi. Ali, više nemam vazduha koji bih udahnula kada sam s Vama.
Nije dovoljno što Vas nikad nisam videla i nisam čula, potrebno je još da... glas što ne čuh – umukne. I posle kažu da ja izmišljam ljude!
Ukrali ste mi čitave tri nedelje života. Mogli ste da ih dobijete na polon od mene. A sada – ukrali ste ih i bacili, ni Vama ni ljudima.
A kad me Bog na Strašnom sudu upita: ’’Odakle takva mržnja?’’, odgovoriću: ’’Mora biti da sam mnogo volela.’’
Prestala sam da Vas volim. Nisam. Vi se niste promenili i nisam se promenila ja. Promenila se samo moja bolna usresredjenost na Vas. Vi niste prestali da postojite za mene, već sam ja prestala da postojim sa Vama. Moj čas sa Vama je završen. Preostaje večnost sa Vama. Postoje osim strasti još i prostori. Naš se susret nalazi u prostorima.
Mili moj, ja već sve znam – od mene ka tebi – ali za mnogo štošta još je prerano. Nešto u tebi tek treba da se privikne na mene.
Do sad se nije pojavio pametan čovek koji bi mi rekao: Menjam te za stihiju: mnoštvo e bezlično. Menjam te za sopstvenu krv.
Ja nemam čoveka kome bih mogla da dodjem uveče i zbacim sa ramena dan...
Poznajem te Rajnera kao sebe samu. Što dalje od mene to dublje u mene... Ja ne živim u sebi, već van sebe. Ja ne živim u svojim ustima i ko me ljubi ne dodiruje mene.
Marina Cvetajeva
Znao bih što treba učiniti
kad bih te volio i učinio bih to
dok nestaješ zajedno sa mnom
na nekoj razglednici bačenoj
tko zna gdje i upućenoj tko zna kome,
djetetu, oblaku, nikome ili jeseni
i pisao bih ti stihove
neke druge pjesme,
lutajući po tvojoj koži,
tražeći ključ da me otvoriš.
Lišće pada.
Znao bih što treba učiniti
kada pada lišće i učinio bih to
kada bismo se voljeli i ponavljao bih
sve dok na praznoj krošnji ne ostanu
mrlje poljubaca,
sve dok me posljednjom granom ne udari u mokro lice,
rekao bih, govorio, šutio i ponavljao
da te volim, kao da sam ja
ta kiša koja pada,
inje koje se hvata
za svako tvoje stablo,
živa ograda koja ne dopušta
rumenilu da te napustii silazi poput zastora
da ti sakrije njedra,
ta nevolja koju ti dajem
i koja kao brod pristaje uz tvoje bokove,
taj pas koji skuplja stado
uznemirenih oblaka,
tjerajući ih da nastane ostatke plavetnila
i laje i glodje i grize vlastito meso.
Ponavljat ću da te volim i kad me ne budeš čula,
sve dok ne
otpadnu listovisa starih kalendara.
Po meni, dok ležim,
prolazi tvoja vojska i pjeva prije nego će pononovo pasti.
Tvoj sam koliko živ čovjek može biti,
zrno zemlje koje si pokrila stopalom
dok zastaješ neodlučna,
otkidajući srcem
latice jezerske ruže.
Zvonimir Golob
A kad zaboraviš šarene pokrivače sredom i subotom,
A naročito
Kad zaboraviš nedelju;
Kad zaboraviš naše trenutke nedeljom u krevetu,
Ili mene kako sedim na radijatoru ulične sobe u tromo popodne
I gledam niz dugu ulicu koja nikuda ne vodi;
Zagrljena priprostim starim ogrtačem nenadanja;
I ništa ne moram da radim i sretna sam...
I kad ponedeljak ne bi trebao nikada doći!
Kad to zaboraviš, kažem...
I kako si psovao kad bi neko uporno zvonio na vratima,
I kako bi meni zastalo srce ako bi zazvonio telefon,
I kako smo konačno odlazili na nedeljni ručak
To jest, kroz uličnu sobu do stola zamrljanog
Mastilom na jugozapadnom uglu na
Nedeljni ručak.
A to je uvek bilo pile s testeninom, ili pile s pirinčom i salata,
Pa raženi hleb i čaj, i kolači s čokoladnim mrvicama.
Kažem, kad to zaboraviš...
Kad zaboraviš moj tihi predosećaj
Da će rat završiti pre nego dodje red na tebe,
I kako smo se konačno svlačili,
Gasili svetlo, uranjali u krevet,
Ležali načas opušteno u nedeljno svežoj posteljini,
I nežno se slivali jedno u drugo...
Kad, kažem, zaboraviš sve to,
Tada možeš reći, tada ću možda poverovati
Da si me dobro zaboravio...
Gvendolin Bruks
Zvezda će noćas nebom da mine
kroz sve tišine.
Zvezda će noćas nebom da mine
kroz sve daljine.
Zvezda će noćas nebom da mine
kroz sve visine,
kroz sve dubine,
kroz sve širine.
A kada mine –
na rubu neba
kaplja će krvi
bleskom da sine...
ko jauk prvi.
Noćas ću sebi
pričati bajku,
bajku o tebi...
Zazivaću te kao mag
širom tišina,
širom daljina,
širom visina,
širom dubina...
Zazivaću te kao mag
bejah ti negda ko demon drag.
I tvoj će sen
u vasioni tren
na mene da pada...
I tada:
na rubu neba
kaplja će krvi
bleskom da sine:
tvoj jauk zadnji
moj jauk prvi.
(Zaklopio sam još čvršće svoje zene. U meni priroda slavi dokazak žene)
Žarko Vasiljević
Jesen je, šta da ti kažem Ana…
"Jesen je! Šta da ti kažem, Ana?!
Eto, kiša ne pada, (ali mi je u duši)...
Iznutra - vraški kiši.
(Začudo prazne su mi oči)
Jesen je! I žute reči klize po mome stolu.
I danas na mome pragu nema nikakvog gosta - sivilo!
(umesto bola)
Jesen je! Šta da ti kažem, Ana?!
Nisu valjda potrebne, ni neke reči, draga...
(Ovo je surovo vreme)...Jesen je! Šta da ti kažem, Ana?!"
Jesen je, opet je jesen, Ana…
Sedim u sličnoj sobi.
Ko zna koja je jesen?!
Olinjalo mi je srce.
(suton pod čelom zanesen)
Požuteli mi prsti,
od duvana i tuge.
Život mi je oteo tebe,
a nije mi dao druge. Skrcala si mi kosti.
I ujela me za dušu...
Sada, pod kišama surim,
žedjam ljubavnu sušu! Otupeli me snovi,
očnjake dok oštri čama...
Lajem na zvezde, tebi -
ti ne razumeš, Ana...
Promenila si se i ti!
I ti, uz ljude druge.
Čak su i rođački poljupci
na prečac, dobili zube.
Da! Tako nam je sjajno,
da se složiš na teme.
I samo su ptice još nežne -
(ipak je surovo vreme)
Zato prećutkujem rime
i mamurlike brojim,
kad osetim da volim,
napišem: "Ja se bojim!"
Da! Otkotrlja mi mladost,
niz dušu suza slana.
Jesen je! Jesen je! Jeeesen...
Petar Jevtović
Powered by blog.rs
