Pukotina ima svaki život
Kroz koje bližnji radoznalo zure
Motreći naše dane što se žure.
I tako ništa nije posve naše:
Mi srčemo taj život kao vino
Iz tudjom rukom uprljane čaše.
Al ko je ćudi gadljive i stidljiv,
Kako bi htio zastrti ta okna
Na svojoj duši i biti nevidljiv,
Pa da mu posve mirno bude lice
Ko pusto polje ispod koga teku
Nečujno vali jedne ponornice.
Dobriša Cesarić
Ja sam biljka posejana na pogrešnom tlu, rasla pod lošim okolnostima, nedostaje mi nešto veoma važno.
Reci mi, Dani, kako neko može da prihvati luksuz da odbaci ljubav, odgurne je nogom, zgazi... Ja sam njima molila ljubav na kolenima, ismejali su me, prezreli.
Rastanak može da bude nadahnuće. Kad mojoj duši bude bio potreban osmeh a mojoj snazi podsticaj - setiću se tebe i svega što nas je vezivalo.
Samo u svom detetu čovek može da ostvari sebe, nadoknadi ono što je propustio, doživi nedoživljeno, možda čak i dosegne krajnji cilj želje.
Pametan neprijatelj više vredi od glupog prijatelja iz prostog razloga što je pamet unela svetlost a glupost mrak. Na svetlosti jasno vidiš zlo; put koji odvodi od njega, mogućnosti tog puta a u tami ne razaznaješ ništa, izgubljen si, izložen zamkama, opasnostima...
Svet kakav želimo treba izgraditi u sebi
... ja sam njihov svetionik, ako bih se ugasio i oni bi ostali u totalnoj tami.
Sa godinama želje i nade blede dok se sasvim ne ugase. Onda je to umor, predaja, poraz. Priča o životu je uvek kratka: kako god okreneš, čovek na kraju shvati da je prevaren. Silnu energiju utroši da bi to dokučio. Sve je to svetlucavo, šareno, sve kroz šta je protrčao bila je mahom iliuzija a prave radosti bilo je toliko malo da se njihovim dobicima nisu mogli pokriti daleko brojniji gubici. Svet je vašar laži i izdaje maskiranih često u privlačne oblike spodoba i stvari. Na kraju, maska padne, istina se isceri u lice tvojoj bespomoćnosti.
Nada Marinković
Ne diraj moje godine
ne igraj se mojim rukama
ostavi moje usne...
Najbolje bi bilo za tebe
da odeš
da otvoriš vrata
ostaviš tu kafu koju pijemo
zaklopiš knjigu i
pokupiš tih svojih deset sličica
iz raznih razdoblja tvoga života.
Zasto me gledaš tako bezobrazno
tako toplo i nemirno
tebi ću, evo, samo tebi ću
otkriti tajnu
jer te želim spasiti od sebe i tuge
ja sam rođen u godini
loše berbe
i što možeš od mene dobiti
samo suzu na kraju.
Zato ti kažem
pokupi sve te tvoje nežnosti
skini poljupce sa mojih usana
ne ostavljaj te mirise na jastuku
jer tako te volim
a rođen sam u godini loše berbe
i znam da će sve to
loše završiti...
Željko Krznarić
U njegovoj samoći samovao je još neko. On zaključi da je to za usamljenog čoveka čista sreća.
*
Znaš li ti, Sofronije, šta se najsladje pojede?
Ne znam, mati.
Očeva kuća. Oglodješ lepo dovratke i kvake, prozore i pragove a ispljuneš samo ključ.
*
Hvala mamice. Ali ja nemam namere da se ženim.
A šta ja da radim? Da se razbolimod tvoje mladosti dok ti od nje prezdraviš? Tebi ne treba kuća, tebi ne treba žena. Ali tvoje žena treba meni, a kuća tvojim sestrama. Jovana nema miraz. A ja imam tebe u rukama ko ludu u kartama i oženiću te ma se suzama umivala!
*
Sofronije je jahao na severozapad i osećao da ima posetu. Neka mala glad zavijala mu je pod srcem kao neutoljena želja, ili je to bio neki slabašni bol što je cvileo u njemu kao glad.
*
Umesto da joj nešto kaže, onog prvog dana, opalio joj je šamar, jer reč se može prečuti ali šamar ne. I tako su se sporazumeli odmah napočetku, bez suvišne priče.
*
Želeo je da se sve što je u vezi s njim promeni još više. Nije imao nikakve razloge da voli svoju prošlost ali se nadao svojoj budućnosti i voleo ju je iako ga je vodila ka smrti. Gonila ga je i morila žudnja i nada da će se možda desiti čudo, da će se promeniti raspored planeta nad njegovom glavom, da će vreme koje udara kao drug srce u njegovom džepu prestati da odbija sate njemu na štetu, da će se Vodolija i Škorpija unajmiti u neku drugu službu i da pustinjak tad neće moći da iščita u skoku divokoze koji je sat na časovniku poručnika Sofronija Opujića.
*
Ako ideš u pravcu u kojem tvoj strah raste, na pravom si putu. I neka ti Bog bude u pomoći.
*
Tako poče jedna velika ljubav. A od velikih ljubavi se brzo stari. Od velikih ljubavi se brže stari nego od drugog, teškog i nesrećnog života.
*
Bili su srećni usred opšte nesreće, bili su uspešni usred opšteg poraza i to im nikad neće biti oprošteno.
*
Znaš, svi mi imamo s Bogom jedan ugovor. Polovina svega što imamo ili činimo, polovina vremena, snage ili lepote, naših poslova i putovanja ostaje nama na raspolaganju a druga polovina ide Bogu. Tako je i s ljubavlju. Pola naše ljubavi ostaje nama a druga polovina ide Bogu na istinu i ostaje tamo na lepšem mestu i traje zauvek, ma šta se s našom polovinom naše ljubavi ovde desilo. Misli o tome kao o lepoj i čudesnoj stvari.
Milorad Pavić
Iduće dvije godine
napustit ću sve vas koji me ljubite
koji me mrzite
koji ne znate da idem pored vas sasvim sama
kao što je sam bio bog
kad je zidao ovu tijesnu zemlju.
Iduće dvije godine
ja ću se zakloniti suncem
i pustiti svojem nabubrelom tijelu
da otkrije novi smisao
svojih tajnih prolaza.
Iduće dvije godine
dragi
ti ćeš biti sjetni jarbol
a ja oblak bez mjere visine
neprekidno u društvu s jastrebovima
sposobnim da se upropaste.
Iduće divje godine
makar na metli kao zlobna vještica
odozgo ću kvariti vaše igre
kao nedostojne.
Iduće divje godine
ja koja nikad nisam učinila hrabar korak
bit ću sudbonosna munja svima
koji nisu sazreli za pobunu;
neka im potamni razum.
Iduće dvije godine
Možda ću ležati u sjeni starih maslina
i sanjati samu sebe.
Iduće dvije godine
tražit će me koji me ljube i koji me mrze
i koji me zbog svoje žalosti
nisu mogli prepoznati
a ja ću boraviti s onu stranu rijeke
u guštiku
s presjajnim očima
i molit ću se
da nitko ne prijedje rijeku
da bar jednom ne bih morala
donositi odluku.
Iduće dvije godine
(nije li to vječnost
koja krije svoje korake
broj svojih izdaja)
ja ću potražiti sebe
jer je moja ljubav
jer je moja vjernost bila slab ogrtač
svemu što sam ljubila.
Slavko Mihalić
Zamišljah te takvu
kakvu te nikad ljubio nisam...
A ljubio sam vjerovanja...
uz sva ta sjetna otkrića
u kojima se ljubav klanja
moru suza neistinitih priča...
Zamišljah ljubav
kakvu još nikad ne ljubih...
A ljubio sam htjenja...
I život za kojim tako žuđah
preko tako oštrih misli
preko tako krutog stjenja...
Zamišljah život
kakvog želim živjeti i čuti...
Bjehu sve to samo želje
koje nitko i ne sluti...
u ljubavi koja srce čupa
i sreću sa mislima melje...
Al ne vidiš pritom
kako lupa
stvarni oblik jedne želje...
Zamišljah te takvu.....
Ladislav Prežigalo
A Ti, do zla boga ništa ne umeš...
Recimo da zažmuriš a da vidiš sve...
Da bez razloga zvezde juriš
i ne proveravajući ništa da veruješ u sve.
Nisam ja kriv što te nikada
nisu okitili neki plavi vetrovi –
i nisam ja kriv što u tvoje večeri i snove
nisu nikada stizali neki drugi svetovi.
I nisam ja kriv, veruj mi,
što se nikad nisi kreveljila i
šegačila a životom –
a već si pretrčala sve. A već si osedela.
I opet za divno čudo ništa ne umeš.
Ni da se rukuješ sa senkama,
ni da se svadjaš sa knjigama,
ni da se podsmevaš bogovima,
ni da psuješ ljudima,
ni to ne umeš...
Petar Jevtović
Kad otvorih pismo videh da ga piše oj Blagoje i to meni.
I on ti je ćorave sreće: napisao mi je prvo pismo u životu, a posle života.
’’Dragi Belja, moj bivši sine, piše ti Blagoje koga više nemoj nazivati ocem. Dosadilo mi je da čekam i svi ste mi dosadili. U rat si krenuo pre nekoliko godina i nikako da se vrneš. Ima li, Belja, i nekih prečih poslova od rata? I mi smo ratovali ali drukčije: dva, tri meseca, dve, tri bitke, pa primirje, proslave po kući, gde nam se porezi odmah udvostruče. A vi brate raspalili, pa pobedi ovoga, pa uzmakni pred onim, pa pobedi ovoga. Mislite li vi ceo svet da oslobodite? Mislite li da će vam oslobodjeni za to biti zahvalni? Neki ljudi, moj Belja, više vole ropstvo i neprijatelja kod kuće, a ne pred kućom, a slobodna nije niko.
I tako, neću više da čekam kad ćeš se vrnuti, da celog dana sedim pred kućom i gvirkam niz put: ideš li ti ili ne ideš? Ne živi mi se više tako, oronuo sam kao star konj, ne spavam, čak i rakiju slabije pijem. Ako si poginuo što mi ne javiš? Ako si živ, što ne dolaziš? Pisma više nemoj da mi šalješ, neću ih čitati. I ti si mi dosadio.
Ja ću odmah da umrem. Naručio sam sanduk, kopače groba, odredio ko će krst i panaiju da nosi, ko govor da mi drži. Čim ovo završim, idem da legnem i da izdanem ko čovek. Videćemo se, znači, na onome svetu. A tek tamo ću, bivši sine Belja, da te izgrdim, ispsujem i naružim, ima celo nebo da se čudi ocu i sinu.
Ljubi te u oba obraza
Blagoje.’’
’’Tamo daleko’’ – Vidosav Stevanović
...sada, kada ništa na svijetu ne može vratiti dane prohujalog ljeta
naš sjaj u travi i blještavost svijeta, ne treba tugovati,
već tražiti snage u onom što je ostalo i s tim živjeti…
zaboravimo, ne radi nas, ne radi zaborava
zaboravimo da smo se voljeli, da smo se svadali i
da smo bili krivi…
..požurimo, s danima i danima sto će doći
požurimo sa shvaćanjima, sa svim što me odvaja od tebe…
jednom, ćeš se vratiti i ubrati cvjetove
koje smo zajedno mirisali, gazili
ali, tvoje ruke bit će prekratke, a noge premorene da se vratiš… bit će kasno
..možda ćemo se naći jedanput na malom vrhu života i neizrečene tajne
htjeti jedno drugome da kažemo, al' proći ćemo jedno kraj drugog kao stranci
jedan skrenuti pogled bit će sve što ćemo jedno drugome moći dati...
...zaboravit ću oči
i neću promatrati zvijezde koje me na tebe neobično podsjećaju…
...ne boj se, jednom ćes se zaljubiti
al' ljubit ćes zato što će te nešto na toj ženi podsjećati na mene…
...ne otkrivaj svoje srce ljudima jer u njima vlada kob i egoizam
život je borba - nastoj pobijediti
ali ako izgubiš-ne smiješ tugovati
cilj života je ljubav - a ona traži žrtve
..bio si moje veliko proljeće
uspomena koja će dugo živjeti u budućnosti
koje ću se sjećati...
...osjećat ću tugu jer sam tebe voljela
bit će to ironija tuge…
...nestat će sjaja u travi
nestat će veličanstvenosti svijeta
ostat će samo blijeda slika onoga što je prošlo...
William Wordsworth
Dušo moja i kada krenem
tako bih rado da se vratim
Ti ne znaš da je pola mene,
ostalo s tobom da te prati.
Ostalo s tobom da te ljubi
dok budeš sama i bude zima,
jer ja sam onaj koji gubi
i prije nego išta ima.
Dušo moja, ja ne znam više
koliko dugo mrtav stojim
dok slušam kako liju kiše
pod mračnim prozorima tvojim.
Dušo moja, ti umorna si
i bez tebe ti ležaj spremam.
Na nekoj zvijezdi što se gasi
ja tražim svjetlo koje nemam.
Pod hladnim nebom, ispod granja
stavit ćeš glavu na moje grudi.
I ja sam onaj koji sanja
i zato neću da te budim.
Dušo moja, ko kaplja vode
i ti se topiš na mome dlanu
jer s tobom dođe i bez tebe ode
stotinu dana u jednom danu.
Zvonimir Golob
Koračala si za
mojim stopama u
snegu
tražeći smrznutim rukama
toplotu
u mojim prstima.
Vetar je zaneo
tragove
neistine i laži.
BOG MI JE SVEDOK.
Sve je ovo, gospodo,
lažna priča,
rekla si
bez trunka griže
savesti.
Bol odzvanja
očajem.
BOG MI JE SVEDOK.
Sumoran trg.
Krupne pahuljice
u tvojim očima.
Poneki usnuli
prolaznik.
Stih umrlog
pesnika
ispisan na spomeniku
poginulog komarca
dok eho moje
istine
razdire ponoć.
BOG MI JE SVEDOK.
Grad bez sladoleda,
taksista bez
taksimetra,
vino bez mirisa
kupinovog vina.
Gde si zalutala
ljubavi?
A ja,
ja sam ostao
tu negde, isti.
BOG MI JE SVEDOK.
Voleo sam te u
ponoć
dok si spavala
sneguljičinim snom,
gledao i milovao
do jutra.
BOG MI JE SVEDOK.
Izmicali su pejzaži
detinjstva,
prve mladosti
opaćene
zatrovanim meduzama.
I jednom,
i ponovo
oni su govori,
treća je sreća
poverovao sam.
BOG MI JE SVEDOK.
Htela si da ti budem
ljubavnik,
prokleti nogoljubac
za trenutke
razonode.
Pristao sam i na to.
BOG MI JE SVEDOK.
Gurnula si me
nogom,
kao pseto lutalicu
što gladno skapava
ispred tuđeg
praga.
BOG MI JE SVEDOK.
A ja,
ja sam te
voleo
detinje, iskreno.
Voleo sam te
najsrećnije, nežno.
Danas,
danas te volim
najnesrećnije, tužno.
BOG MI JE SVEDOK.
Romualdo MIralles
sve ovo
u ovoj boci prepunoj tjeskobe
moje ruke na tvom ramenu
ova muzika tvojih prstiju
sve je to sadašnjost
u kojoj tutnje prošlosti
nekih drugih ljudi
koje smo voljeli
koje smo voljeli
i nikad ih nismo razumjeli
a njihovi snovi
isto tako i naši leže negdje
pod slapovima žutog lišća
nismo nikad izdržali
napade podmuklih jeseni
i zato ove večeri
skriven od svih
umotan u agnus dei
malog Mozarta
osjećam bol praznine u mojim zjenama
nepodnošljivu bol za tobom
sve ovo
ove stanice koje su ostale
u dubokim snjegovima
bogatih zima
naših nevjera
usana priljepljenih uz zamrznuta stakla
večeri u kojima smo se lomili dušama
i pozivali prijatelje
opraštali neprijateljima
ljubavi moja
u čemu smo griješili
koga smo tješili
kad je i nama bilo teško
kažem ti
sve ovo što nam se nakupilo u srcu
kao gorka pića
u zadimljenim kafićima
kao stihovi koji su se topili
na plamenu svijeća
sve je to moja bol večerašnja
sve su to usne koje sam ljubio
i koje šapuću i danas
slatke primamljive tajne
sve sam to ljubavi ubio
krstareći sjeverom
gubeći sve vrijedno i dobro
gubeći i tebe
Željko Krznarić
Padni mi samo na pamet
Misli moje obraz da ti izgrebu
Iziđi samo preda me
Oči da mi zalaju na tebe
Samo otvori usta
Ćutanje moje da ti vilice razbije
Seti me samo na sebe
Sećanje moje da ti zemlju pod stopalima raskopa
Dotle je među nama došlo
Vrati mi moje krpice
Moje krpice od čistoga sna
Od svilenog osmeha od prugaste slutnje
Od moga čipkastoga tkiva
Moje krpice od tačkaste nade
Od žežene želje od sarenih pogleda
Od kože s moga lica
Vrati mi moje krpice
Vrati kad ti lepo kažem
Slušaj ti čudo
Skini tu maramu belu
Znamo se
S tobom se od malih nogu
Iz istog čanka srkalo
U istoj postelji spavalo
S tobom zlooki nožu
Po krivom svetu hodalo
S tobom gujo pod košuljom
Čuješ ti pretvorniče
Skini tu maramu belu
Šta da se lažemo
Neću te uprtiti na krkače
Neću te odneti kud mi kažeš
Neću ni zlatom potkovan
Ni u kola vetra na tri točka upregnut
Ni duginom uzdom zauzdan
Nemoj da me kupuješ
Neću ni s nogama u džepu
Ni udenut u iglu ni vezan u čvor
Ni sveden na običan prut
Nemoj da me plašiš
Neću ni pečen ni prepečen
Ni presan posoljen
Neću ni u snu
Nemoj da se zavaravaš
Ništa ne pali neću
Napolje iz moga zazidanog beskraja
Iz zvezdanog kola oko moga srca
Iz moga zalogaja sunca
Napolje iz smešnog mora moje krvi
Iz moje plime iz moje oseke
Napolje iz mog ćutanja na suvom
Napolje rekao sam napolje
Napolje iz moje žive provalije
Iz golog očinskog stabla u meni
Napolje dokle ću vikati napolje
Napolje iz moje glave što se rasprskava
Napolje samo napolje
Tebi dođu lutke
A ja ih u krvi svojoj kupam
U krpice svoje kože odevam
Ljuljaške im od svoje kose pravim
Kolica od svojih pršljenova
Krilatice od svojih obrva
Stvaram im leptire od svojih osmeha
I divljač od svojih zuba
Da love da vreme ubijaju
Kakva mi je pa to igra
Koren ti i krv i krunu
I sve u životu
Žedne ti slike u mozgu
I zar okca na vrhovima prstiju
I svaku svaku stopu
U tri kotla namćor vode
U tri peći znamen vatre
U tri jame bez imena i bez mleka
Hladan ti dah do grla
Do kamena pod levom sisom
Do ptice britve u tom kamenu
U tutu tutinu u leglo praznine
U gladne makaze početka i početka
U nebesku matericu znam li je ja
Šta je s mojim krpicama
Nećeš da ih vratiš nećeš
Spaliću ti ja obrve
Nećeš mi dovek biti nevidljiva
Pomešaću ti dan i noć u glavi
Lupićeš ti čelom o moja vratanca
Podrezaću ti raspevane nokte
Da mi ne crtaš školice po mozgu
Napujdaću ti magle iz kostiju
Da ti popiju kukute s jezika
Videćeš ti šta ću da ti radim
Seme ti i sok i sjaj
I tamu i tačku na kraju mog života
I sve na svetu
I ti hoćeš da se volimo
Možeš da me praviš od moga pepela
Od krša moga grohota
Od moje preostale dosade
Možeš lepotice
Možeš da me uhvatiš za pramen zaborava
Da mi grliš noć u praznoj košulji
Da mi ljubiš odjek
Pa ti ne umeš da se voliš
Beži čudo
I tragovi nam se ujedaju
Ujedaju za nama u prašini
Nismo mi jedno za drugo
Stamen hladan kroz tebe gledan
Kroz tebe prolazim s kraja na kraj
Ništa nema od igre
Kud smo krpice pomešali
Vrati mi ih šta ćeš s njima
Uludo ti na ramenima blede
Vrati mi ih u nigdinu svoju beži
Beži čudo od čuda
Gde su ti oči
I ovamo je čudo
Crn ti jezik crno podne crna nada
Sve ti crno samo jeza moja bela
Moj ti kurjak pod grlo
Oluja ti postelja
Strava moje uzglavlje
Široko ti nepočin-polje
Plameni ti zalogaji a vostani zubi
Pa ti žvaći izelice
Koliko ti drago žvaći
Nem ti vetar nema voda nemo cveće
Sve ti nemo samo škrgutanje moje glasno
Moj ti jastreb na srce
Manje te u majke groze
Izbrisao sam ti lice sa svoga lica
Zderao ti senku sa svoje senke
Izravnao bregove u tebi
Ravnice ti u bregove pretvorio
Zavadio ti godišnja doba
Odbio sve strane sveta od tebe
Savio svoj životni put oko tebe
Svoj neprohodni svoj nemogući
Pa ti sad gledaj da me sretneš
Dosta rečitoga smilja dosta slatkih trica
Ništa neću da čujem ništa da znam
Dosta dosta svega
Reći ću poslednje dosta
Napuniću usta zemljom
Stisnucu zube
Da presečem ispilobanjo
Da presečem jednom za svagda
Staću onakav kakav sam
Bez korena bez grane bez krune
Staću oslonjen na sebe
Na svoje čvoruge
Biću glogov kolac u tebi
Jedino što u tebi mogu biti
U tebi kvariigro u tebi bezveznice
Ne povratila se
Ne šali se čudo
Sakrilo si nož pod maramu
Prekoračilo crtu podmetnulo nogu
Pokvarilo si igru
Nebo da mi se prevrne
Sunce da mi glavu razbije
Krpice da mi se rasture
Ne šali se čudo s čudom
Vrati mi moje krpice
Ja ću tebi tvoje
Vasko Popa
Od početka
postojiš
kao nestvaran
san
kad odstupam od sebe odlamam sebe
put je neprolazan
i za naše
munje
mašta se protegla i put je sakriven
Živim
od koraka
i živim
od reči
ćutanje naše traži nas gde god može
tražim te
u svim
započetim
rečima
imam razloge da te ne završavam
Očima
verujem
rukama
verujem
dobra reč pred nekim protivnike radja
svako
ima
oči
koje ne postoje
svako ima korak koji ga svud nosi
Pevao bih
večeras
a ne znam
šta bih
slutim kako u meni pesma nastaje
žao mi je
što ideš
iz mojih očiju
kad odem od tebe nisam otišao
Dragan Ž. Božić
Imaš
kosu
za vetrove
i za prste
ne diraj u tišinu mog kolena
hoćeš li
ikada
misliti
što mislim
ja
moju volju ne obogalji ćutanjem
U kosi ti
ostadoše
prsti
moji
vreme korača podjednako i tvrdo
igram se
kosom
tvojom
a tebe
nema
ja ne znam šta mogu da nazovem svojim
Ispraznila si
čelo
moje
čekanjem
lagan sam postao kao ptičje pero
potrčim
svugde
gde vidim
da zasvetli
svugde se uništena tišina širi
Od tvoje
kose
samo se
omča
plete
zaborav postaje putokaz spasenju
sa mojom
samoćom
sve nestaje
i ti
ne ostaju samo virovi od svega
Dragan Ž. Božić
Powered by blog.rs
