Dušo moja
Dušo moja i kada krenem
tako bih rado da se vratim
Ti ne znaš da je pola mene,
ostalo s tobom da te prati.
Ostalo s tobom da te ljubi
dok budeš sama i bude zima,
jer ja sam onaj koji gubi
i prije nego išta ima.
Dušo moja, ja ne znam više
koliko dugo mrtav stojim
dok slušam kako liju kiše
pod mračnim prozorima tvojim.
Dušo moja, ti umorna si
i bez tebe ti ležaj spremam.
Na nekoj zvijezdi što se gasi
ja tražim svjetlo koje nemam.
Pod hladnim nebom, ispod granja
stavit ćeš glavu na moje grudi.
I ja sam onaj koji sanja
i zato neću da te budim.
Dušo moja, ko kaplja vode
i ti se topiš na mome dlanu
jer s tobom dođe i bez tebe ode
stotinu dana u jednom danu.
Zvonimir Golob
1 Komentari |
0 Trekbekovi
Reči su poput opruge
Reči nešto pokreću.
Reči ispunjene zajedljivošću, mržnjom i željom da drugoga dotuku - dele ljude, uznemiruju i vode u nasilje.
Reči ispunjene snagom ljubavi zbližuju ljude, ižaruju radost, čine ljude novima i stvaraju jedan bolji svet.
Reči mogu ljude menjati.
Svaka je reč jedno rođenje.
Dobra reč, kad dopre do srca, menja srce.
Reč u pravi čas kazana, ili u pravi čas saslušana, zapisana ili pročitana jeste kao hleb u doba gladi.
ZATO JE DUŠA REČ KOJU TREBAMO VIŠE KORISTITI, SLAŽETE SE?
A u ovoj pesmi je tako lepa.Hvala na tome.
Autor Jana — 30 Dec 2008, 18:53