Slučaj
Ja sam biljka posejana na pogrešnom tlu, rasla pod lošim okolnostima, nedostaje mi nešto veoma važno.
Reci mi, Dani, kako neko može da prihvati luksuz da odbaci ljubav, odgurne je nogom, zgazi... Ja sam njima molila ljubav na kolenima, ismejali su me, prezreli.
Rastanak može da bude nadahnuće. Kad mojoj duši bude bio potreban osmeh a mojoj snazi podsticaj - setiću se tebe i svega što nas je vezivalo.
Samo u svom detetu čovek može da ostvari sebe, nadoknadi ono što je propustio, doživi nedoživljeno, možda čak i dosegne krajnji cilj želje.
Pametan neprijatelj više vredi od glupog prijatelja iz prostog razloga što je pamet unela svetlost a glupost mrak. Na svetlosti jasno vidiš zlo; put koji odvodi od njega, mogućnosti tog puta a u tami ne razaznaješ ništa, izgubljen si, izložen zamkama, opasnostima...
Svet kakav želimo treba izgraditi u sebi
... ja sam njihov svetionik, ako bih se ugasio i oni bi ostali u totalnoj tami.
Sa godinama želje i nade blede dok se sasvim ne ugase. Onda je to umor, predaja, poraz. Priča o životu je uvek kratka: kako god okreneš, čovek na kraju shvati da je prevaren. Silnu energiju utroši da bi to dokučio. Sve je to svetlucavo, šareno, sve kroz šta je protrčao bila je mahom iliuzija a prave radosti bilo je toliko malo da se njihovim dobicima nisu mogli pokriti daleko brojniji gubici. Svet je vašar laži i izdaje maskiranih često u privlačne oblike spodoba i stvari. Na kraju, maska padne, istina se isceri u lice tvojoj bespomoćnosti.
Nada Marinković
