Čarobni trenuci zaustavljeni u rečima...

Pukotina ima svaki život

Kroz koje bližnji radoznalo zure

Motreći naše dane što se žure.

I tako ništa nije posve naše:

Mi srčemo taj život kao vino

Iz tudjom rukom uprljane čaše.

Al ko je ćudi gadljive i stidljiv,

Kako bi htio zastrti ta okna

Na svojoj duši i biti nevidljiv,

Pa da mu posve mirno bude lice

Ko pusto polje ispod koga teku

Nečujno vali jedne ponornice.

Dobriša Cesarić