Posmrtni marš klovnova
Svi ćete mi odjednom biti prijetelji
i ko zna kakvo izmisliti prizananje.
Potpuno vas razumem:
mrtvi ljudi nisu zločinci
nisu gadovi,
nisu ubice.
Smrt je - pomilovanje
Smrt je najpristojniji način da se ode
bez pozdrava,
bez obećanja,
na miru
Smrt je invalidnina herojima za amputirane lobanje
i nesanice pepela u kojoj duše trava vetrove ištu
Odlaskom se znatno dobija:
plakatiraju čovekovo ime i prezime po uglovima
na malo finijem papiru
i svako vas čita,
čita
kao da ste odjednom postali vrlo važna izložba
ili premijera u pozorištu.
Ako to mora da bude u nekakvu jesen - neka bude.
Zemlja ne menja boje kao trava i vetar.
Zemlja uvek miriše samo na presne ljude
uporno
metar po metar,
Uporno
grudvu po grudvu.
Zemlja je gluvonemo zgrušano voće
sasušeno i tamno kao oko pokojne lude.
Zemlja je veliki san o pticama krtica
i zvezdama crva
otečen,
i ako sve to bas mora da bude u nekakvu jesen
- u redu,
neka bude.
Gledaću kako sunce nagriza drveću ruke
pa su dlanovi lišća ranjivi i krti,
a mostovi tegle na ledjima topli vetar
što prve kiše najavljuje.
I ako već svi odlaze
po nekakvom zakonu pomirljivosti i umora,
učiniću to odjednom,
ne poštujući priglupe i svakodnevne smrti,
nestrpljiv da doživim taj mrak
što mi se u zenice strmoglavljuje.
I smeškaću se,
a neću objasniti zašto se smeškam
i šta osećam
dok mi se u raznobojnim klikerima očiju
Hiljadu svetlosti menja.
Morate već jednom shvatiti:
ja sam na sebe podsećam
ovako pijan od snova i proklet od poverenja.
Posle mene slobodno dišite i vi
sa rukama od crepa
i vi sa rukama od kolaca.
I prelamajte se u bezbroj nijansi
od crne do bele
- nikad me nećete stići
jer bio sam drukčija prizma.
Ja sam ispred nosa svih vrlo poštovanih pronalazača
prvi uspeo da patentiram
ssmeh zanosa i cinizma.
Ja sam se
ispred nosa svoje vrlo cenjene generacije
prvi usudio da onjušim oblake
i prvi se namršten vratio.
I sad znam
da je mudrije učiniti korak van sebe
nego proci milione kilometara u svojim grudima.
Pljujem ja pomalo na vas
Nadmeni bubuci.
Da se nismo ovakvi prljavi grizli i parili
da nismo ovakvi nakazni pre vas krvarili
i sanjarili,
voleo bih da vidim na šta bi ličio
vaš okupirani,
puderom posuti razmazeni svet.
Kad umrem samo će mi biti žao ptica,
jer svo vreme sam sanjao letove
pa ono drugo za mene nije imalo naročitog smisla i značenja.
A vi se nasmejte
kad spuste u raku velikog klovna
i njegove nerazumljive svetove
umorne od životnog šhegačenja.
I neka sve prodje bez molitvi i rodoljublja.
Uličarkama donji veš od kaludjerskih riza!
Nisam bio ni ikona, ni vojnik
ni gradonačelnik u provinciji
kome bone decu vaspitavaju.
Cirkusi su bili moja najveća ljubav
i moj najveći patriotizam,
i radjao sam se kad su ginuli,
a umro kad vaskrsavaju.
Vi možda shvatate:
bio sam tu
da vam prstom na usni napišem osmeh
i na trepavicama suzu u isti mah.
Bio sam razapeta čelična žica
izmedju bivših koji slepo veruju
i budućih koji u svemu traže trik.
Po meni je igrala balerina s amputiranom nogom
i kšsobranom u ruci
i svima vam je zastajao dah.
Kažite hvala što se nisam prekinuo
I zgrušao vreme u crven krik.
Hoću da čujem taj aplauz vas
koji ste dlanove raskrvarili
pod ogromnim šatorima neba
naduvenim od ridjih vetrova što oluju obećavaju.
Jer pošteno je ne kraju krajeva
razumeti komedijaše koji su se zbog vas izmotavali
iako su mogli da sidju u publiku
i da za svoje pare psuju i obožavaju.
Ako sve to mora da bude u nekakvo proleće
- neka bude
belo od kiše
prolece je tek okrečena fabrika etiketa
na granama ispod kojih idemo.
Zalepite mi usput na čelo jedan list
i ništa više
- ako se razumemo.
Ostalo može da ostane kao i kad sam disao
neka lepršaju suknje i marame.
Nek neko nekom zariva nož u vrat,
i nek neko nekom i dalje šapuće: draga.
Neka izgleda kao da sam se vrlo učtivo
i diskretno udaljio
i u slivnike prospite svaku drugu misao.
U desetoj sam leteo na mesec
u dvadesetoj na grudobrane
u tridesetoj sam odleteo dovraga.
A kad me budu proneli
nagrizenog bakcilima zanosa
trulog od virusa verovanja u sve
što je život dao
za mnom će blejati stado od bezbroj prijatelja,
i mnogo štošta će mi pripisati,
a zaboraviće,
znam, zaboravice da kažu najvažnije
da sam pao
zablenut u zvezde, u oblake
u zatišju velike bitke za zadovoljstvo,
od malog, zalutalog metka nesvakidašnjih želja.
Na kraju:
ne umivajte me, molim vas
maramicom mi pokrijte lice
ako vam smeta moja budalasta maska.
I čegrtaljke u šake
a onda:
orkestar
molim jedan sasvim tihi jecaj!
Upalite sve ulicne svetiljke i reklame
neka grad izgleda kao arena
pre mog odlaska.
Zar ne primecujete gospodo i dame
Da smo u smrti opet nekako samo deca.
Vama će od našeg poslednjeg kikota utrnuti rskavica u zglobovima
a to je
u stvari
naša poslednja naivna šala
poslednja salva crnog snega
na vašim licima sivim.
I ko zna,
možda ćemo samo svoju prazninu dati na čuvanje
grobovima,
a mi ćemo ostati da se cerimo i naričemo
ovde negde u travi
ovde negde u lišću
ovde nege pod kamenom i dalje neverovatno živi.
Mika Antić
