Domani domani Ti faccio un regalo Ti rendo di nuovo La tua libertà Ti libero il cuore Così volerai E io farò a meno Del poco che dai Domani domani L'amore mi scopre Sprovvista di cose Da dire per te Un'altra emozione Ognuno vivrà Saremo lontani Domani Dopo te, nella mente, spazi liberi Senza te, vedrai, vivrò Dopo me, dentro al cuore canterai Ballerai, piangerai Domani domani Divento un'amica Ma quanta fatica Per stare con te La rabbia e l'amore Finisce tra noi Saremo lontani Domani Ti sciolgo le mani Così volerai E poi farò a meno Del poco che dai Domani domani L'amore mi scopre Sprovvista di cose Da dire per te In fondo il mio cuore Un po' soffrirà Ma è certo che indietro Io non tornerò La rabbia e l'amore Finisce tra noi Saremo lontani Domani
Svi ćete mi odjednom biti prijetelji i ko zna kakvo izmisliti prizananje.
Potpuno vas razumem: mrtvi ljudi nisu zločinci nisu gadovi, nisu ubice.
Smrt je - pomilovanje
Smrt je najpristojniji način da se ode bez pozdrava, bez obećanja, na miru
Smrt je invalidnina herojima za amputirane lobanje i nesanice pepela u kojoj duše trava vetrove ištu
Odlaskom se znatno dobija: plakatiraju čovekovo ime i prezime po uglovima na malo finijem papiru i svako vas čita, čita kao da ste odjednom postali vrlo važna izložba ili premijera u pozorištu. Ako to mora da bude u nekakvu jesen - neka bude. Zemlja ne menja boje kao trava i vetar. Zemlja uvek miriše samo na presne ljude uporno metar po metar,
Uporno grudvu po grudvu.
Zemlja je gluvonemo zgrušano voće sasušeno i tamno kao oko pokojne lude. Zemlja je veliki san o pticama krtica i zvezdama crva otečen, i ako sve to bas mora da bude u nekakvu jesen - u redu, neka bude.
Gledaću kako sunce nagriza drveću ruke pa su dlanovi lišća ranjivi i krti, a mostovi tegle na ledjima topli vetar što prve kiše najavljuje.
I ako već svi odlaze po nekakvom zakonu pomirljivosti i umora, učiniću to odjednom, ne poštujući priglupe i svakodnevne smrti, nestrpljiv da doživim taj mrak što mi se u zenice strmoglavljuje.
I smeškaću se, a neću objasniti zašto se smeškam i šta osećam dok mi se u raznobojnim klikerima očiju Hiljadu svetlosti menja.
Morate već jednom shvatiti: ja sam na sebe podsećam ovako pijan od snova i proklet od poverenja.
Posle mene slobodno dišite i vi sa rukama od crepa i vi sa rukama od kolaca.
I prelamajte se u bezbroj nijansi od crne do bele - nikad me nećete stići jer bio sam drukčija prizma.
Ja sam ispred nosa svih vrlo poštovanih pronalazača prvi uspeo da patentiram ssmeh zanosa i cinizma.
Ja sam se ispred nosa svoje vrlo cenjene generacije prvi usudio da onjušim oblake i prvi se namršten vratio.
I sad znam da je mudrije učiniti korak van sebe nego proci milione kilometara u svojim grudima.
Pljujem ja pomalo na vas Nadmeni bubuci.
Da se nismo ovakvi prljavi grizli i parili da nismo ovakvi nakazni pre vas krvarili i sanjarili, voleo bih da vidim na šta bi ličio vaš okupirani, puderom posuti razmazeni svet.
Kad umrem samo će mi biti žao ptica, jer svo vreme sam sanjao letove pa ono drugo za mene nije imalo naročitog smisla i značenja.
A vi se nasmejte kad spuste u raku velikog klovna i njegove nerazumljive svetove umorne od životnog šhegačenja.
I neka sve prodje bez molitvi i rodoljublja. Uličarkama donji veš od kaludjerskih riza! Nisam bio ni ikona, ni vojnik ni gradonačelnik u provinciji kome bone decu vaspitavaju.
Cirkusi su bili moja najveća ljubav i moj najveći patriotizam, i radjao sam se kad su ginuli, a umro kad vaskrsavaju.
Vi možda shvatate: bio sam tu da vam prstom na usni napišem osmeh i na trepavicama suzu u isti mah.
Bio sam razapeta čelična žica izmedju bivših koji slepo veruju i budućih koji u svemu traže trik.
Po meni je igrala balerina s amputiranom nogom i kšsobranom u ruci i svima vam je zastajao dah.
Kažite hvala što se nisam prekinuo I zgrušao vreme u crven krik.
Hoću da čujem taj aplauz vas koji ste dlanove raskrvarili pod ogromnim šatorima neba naduvenim od ridjih vetrova što oluju obećavaju.
Jer pošteno je ne kraju krajeva razumeti komedijaše koji su se zbog vas izmotavali iako su mogli da sidju u publiku i da za svoje pare psuju i obožavaju.
Ako sve to mora da bude u nekakvo proleće - neka bude belo od kiše prolece je tek okrečena fabrika etiketa na granama ispod kojih idemo.
Zalepite mi usput na čelo jedan list i ništa više - ako se razumemo.
Ostalo može da ostane kao i kad sam disao neka lepršaju suknje i marame. Nek neko nekom zariva nož u vrat, i nek neko nekom i dalje šapuće: draga.
Neka izgleda kao da sam se vrlo učtivo i diskretno udaljio i u slivnike prospite svaku drugu misao.
U desetoj sam leteo na mesec u dvadesetoj na grudobrane u tridesetoj sam odleteo dovraga.
A kad me budu proneli nagrizenog bakcilima zanosa trulog od virusa verovanja u sve što je život dao za mnom će blejati stado od bezbroj prijatelja, i mnogo štošta će mi pripisati, a zaboraviće, znam, zaboravice da kažu najvažnije da sam pao zablenut u zvezde, u oblake u zatišju velike bitke za zadovoljstvo, od malog, zalutalog metka nesvakidašnjih želja.
Na kraju: ne umivajte me, molim vas maramicom mi pokrijte lice ako vam smeta moja budalasta maska.
I čegrtaljke u šake a onda:
orkestar molim jedan sasvim tihi jecaj!
Upalite sve ulicne svetiljke i reklame neka grad izgleda kao arena pre mog odlaska.
Zar ne primecujete gospodo i dame Da smo u smrti opet nekako samo deca.
Vama će od našeg poslednjeg kikota utrnuti rskavica u zglobovima a to je u stvari naša poslednja naivna šala poslednja salva crnog snega na vašim licima sivim.
I ko zna, možda ćemo samo svoju prazninu dati na čuvanje grobovima, a mi ćemo ostati da se cerimo i naričemo ovde negde u travi ovde negde u lišću ovde nege pod kamenom i dalje neverovatno živi.
