Čarobni trenuci zaustavljeni u rečima...

Oni najjednostavniji, oni što se čine prozirni i što su sastavljeni od jedva nekoliko linija znaju iznenada da se pokažu sasvim drukčijim no što smo ih zamišljali. Šta da kažemo za bića zaista složena? Danima, godinama, čovek živi uz nekog i oseća, možda, kako u tom drugom postoji jedan maleni, nepoznati, kutak, ali mu se čini sasvim izlišnim da se zbog toga zabrinjava. On i ne sluti da ta mala neotkrivena mesta mogu biti uspavani vulkani, legla onih čudovišta što se odjednom probude i potamne sve ono poznato, godinama sviknuto, drago, sve što smo godinama bili mi sami i što se otkriva kao takvo – kao naša izmišljotina.

 .....

Greške se obično prepoznaju u samom početku, govorila je, samo što se u počecima stvarnost sukobljava s našim željama, našim iluzijama a ove zaslepljuju.

 .....

Možda mi iz neizbežne i duboke odanosti sebi bića oko sebe ne gledamo onakvima kakvi jesu već kakvim hoćemo da ih vidimo? Dovoljni su detalji da nas uzbune, da ukažu na jedan naš ili protivan smer pa da ih prihvatimo ili odbacimo. Ponese nas nešto, dodirnemo se s nečim i na osnovu toga izgradimo sve ostalo. Ne po liku stvarnosti već po liku sopstvenih želja, prilagodjavajući sebi sve što nam se pruža tek da ocenimo.

 .....

Pokušala je da se povinuje, da da sve od sebe, da nikome ne smeta, pa opet nije uspela. Guraju je u stranu. Znači, to nije bio pravi put. Čovek nije bezbedan ni onda kad se odriče, kad sasvim malo hoće, kada s nasipa gleda u reku što protiče zanet svojim maštanjima.

 .....

Oduvek je osećao otpor prema njenoj sklonosti da podupire sve što se ruši. ..... Ma gde da se načini pukotina,kobna je. Važno je jedno  - sadržina će iscureti.

 .....

Pade joj na um stara legenda. Na istoku je živeo kralj koji je hteo da osvoji bogatu pokrajinu. Uložio je izvanredne napore, upotrebio um i snagu da ostvari svoje želje. No, sve uzalud. Tada je mudri kralj izdao naredjenje da se neosvojiva pokrajina izbriše sa svih zemljopisnih karata u njegovoj zemlji. Ono što ne može biti -  ne postoji  a ono što ne postoji ne može ni buditi žudnju. Rekao je tako i naterao sebe da u to veruje. Tek tada je stekao mir.

 .....

Postoji nesporazum, van svake sumnje, ali on nije toliko izmedju tebe i mene koliko izmedju mene i života koji me je iznenadio nekim novim bićem.

 .....

Čovek je, po mom mišljenju, jak ne onda kad se zavarava raznim verovanjima već kad oko sebe sagradi tvrdjavu od svojih polomljenih iluzija. Ne govorim napamet, na dobrim  sam se vatrama prekalila. Postoji jedino stvorenje na svetu u koje sam sigurna, to sam ja. Svi drugi su u stvari nezainteresovani.

 .....

Ne možemo uvek šablonski suditi. Ima ljudi zbog kojih se moraju menjati uobičajena merila.

 .....

Ja nikada nisam umeo da taktiziram, da malo uzmem i malo dam, da dam koliko uzmem, da spekulišem. To nije bilo pitanje mog karaktera koliko pitanje moje gladi. 

.....

Sve to je u meni mrtvo, prošaputa tiho, zaista mrtvo... A ja stojim još usred života. 

.....

Želje su u stvari život. Želje i nade. Kada u nama ima želja hteli bismo da živimo sporije, duže. Bez želja i bez nada, mi smo u stvari samo dobri merači vremena. Stvari u nama traju koliko želimo. To je jedino istinito trajanje. U nama su zakoni prolaznosti sasvim drukčiji no oni van nas. 

.....

Nemoj da se kolebaš, govorile su njegove oči. Ja ništa ne mogu bez tvoje pomoći, ti si jedini razlog zbog koga želim da srušim ovaj svet sačinjen od karata. Izaberi na toj kugli najmanju čvrstu tačku, zamislićemo da živimo na njoj. To se može, ja sam isprobao. Kada si sam moraš da bežiš u planine, u rad od koga pucaju moždane ćelije u prašumu mašte. Udvoje, sasvim je svejedno. Onaj drugi uvek je uz tebe, čitav život, nebo, tle kojim hodaš, vazduh i svetlost, kroz njega se neutrališe i pročišćava sve, živi se i diše lako. 

.....

Jedina savest i jedino merilo medju ljudima trebalo bi da bude razumevanje i poštovanje njihovih istinskih želja.

 .....

Čovek nešto duguje svom životu, mogućnostima koje u njemu postoje i neprestano opominju na sebe. Medjutim, ona je kao i toliki drugi silnu energiju utrošila na te intimne okršaje, na borbu za održanje nečega što je pružalo nesigurnu sreću. Umesto da je tom istom snagom osiguravala osećanja ličnog smisla i vrednosti.  

 ’’Godišnja doba’’ – Nada Marinković      

Stajala je nad nama kao kišobran , rekao je, i nikada kap kiše nije ovlažila naše kose.

...

Ako ćeš me požaliti, često je govorila, požali me  za života, jer kad umrem biće mi sve jedno.

...

Bol postoji da bi boleo, govorila je, ništa se tu ne može izmeniti.

...

Tamo gde te jednom ne vole neće te voleti ponovo a verovatno te ni pre toga nisu voleli. Nisam pokušala to da objasnim deci, svako ima pravo na svoju ljubav.

...

Dva puta dva je četiri, rekao je Donald, ali je prosto neverovatno koliko ima ljudi

koji to ne umeju da izračunaju.

...

... majka je umela da čeka ruku prekrštenih na grudima. Kad malo razmislim tako je uvek sedela. Neko bi rekao: Sprečavala je prolaz prema srcu. Bolje bi, medjutim, bilo reći: Zatvarala je put iz srca.

...

Svaki čovek živi u tvrdjavi okruženoj šančevima i niko ne voli one koji preko tih šančeva pokušavaju da izgrade most.

...

A onda kada je sve počelo da se zatvara sreća je prestala. Ne možeš da budeš srećan kad vidiš kako svetlo iščezava u tami. Možeš  možda da se nadaš ali nada nije sreća jer znaš a ono što se jednom zatvori nikada više ne može da bude isto čak ni kad se ponovo otvori. Nisam bila srećna kad sam se udala za tvog oca. Kako sam mogla da budem srećna kad se tada više nisam ni nadala? Nemoj ništa da tražiš od mene a ja ću ti dati sve što mogu.

...

Život se srče velikom kašikom ili srče iz male ali ne može se samo sedeti i gledati u njega.

...

Posle toga sve je bilo lako. Kad izabereš sve nestaje kao rukom odnešeno. Kada se odlučiš to je sreća.

...

... a majka je podučavala bez reči, bez ičega, samo prisustvom ili odsustvom.

...

Ona je mogla samo da sedi i čeka, nije morala nikoga da traži uvek su nju drugi pronašli. Ni tu veštinu nisam savladao nego sam uvek išao prema ljudima, širio ruke ili ćutao u iščekivanju  da će me prepoznati.

...

Da sam umeo da učim od majke rekao bih da se punoća stiče tako što se život jednostavno živi, ne bih ga stalno propuštao kroz sito kao ucrvljalo brašno, ne bih čeprkao po njemu kao dete koje brljavi po tanjiru i vadi žilice iz pilećeg belog mesa.

...

Da nisam znao da sam to ja, da nisam znao šta pokušavam da postignem  nadutim obrazima, napućenim usnama  i  isturenom bradom, pomislio bih da posmatram poremećenu osobu.

...

Uvek je lakše stvoriti novu laž nego prihvatiti novu istinu.

...

Najlakša je naknadna pamet, govorila je moja majka.

...

On je bio praznina i ja sam bila praznina i znali smo da nemamo dovoljno vremena da popunimo ono što više nije bilo u nama. Nadam se da nikada nećeš morati to da osetiš , da počneš da živiš iz početka.

...

Nikada ne smeš da budeš pokoran, govorila je, jer život ne postoji da bi ga umesto tebe živeo neko drugi.

...

... za onoga ko stalno sebe pita ko je, kao da mu neko  neprekidno udara na vrata duše, ne postoji niko drugi.

...

Na samo jedan način može da se čeka, govorila je moja majka, a to je da se ne čeka.

...

Nipošto ne stavljaj sve u ruke jednog čoveka, govorila je, uvek sačuvaj jedan deo za sebe.

MAMAC – David Albahari  

Ceo moj život je bio jedno dugo – pijano – sanjivo lutanje kroz nepoznate krajeve  s nepoznatim ljudima. Prolazili smo prostore, ja ih nisam merio korakom ni okom, prohujale su godine, ja ih nisam merio delima, procvala su proljeća i mladosti, ja ih nisam merio zanostom srca. Kraj mojih ušiju topotale su obuće bližnjih, doticao sam se njih, pozdravljao i grlio a nisam ogrejao u njihovim očima dušu svoju. Eh, imao sam i ženu, ali prijatelja i ljubavi nisam imao.

 . . . . .

Kao miris tamjana iz prastarih odežda dižu se u mojoj duši pramenovi maglovitih detinjskih uspomena, kad mi je u duge i prisne zimske večeri moj did, s plemićkom gordošću i dubokom tugom pričao o otadžbini, gde more govori, vetrovi pevaju, gde je teško živeti i slavno umreti.

 . . . . . 

Ja sam nosio u duši čežnju borbe za jednu misao koju ljubim i za dušu koju ljubim. Ali oko mene zija nesmisao bez ljubavi.  Vi to ne možete razumeti. Jer vi i ja nismo jedno. Mi smo lagali da smo jedno a nismo ni jedan trenutak bili isto.  Mene ta laž i to pretvaranje staju života. 

  Bunja (Povest čoveka bez korena) – Veljko Petrović   

Majko, ja nisam zaboravio kraj tvoje marame,

natopljen suzama 

ni stari klen uz vodenični jaz. 

Mada danas kao beskućnik lutam pustim ulicama, 

majko, ja nisam zaboravio voštane obraze tvoje 

i blago krilo 

ni reči proste što mirišu na gorsku travu, 

i sve mi je jasno kao da je juče bilo. 

Zato prostim jezikom tumačim sada

koliko te volim iako si rodila u meni  

nenadmašnog pesnika i kralja stradanja.

Nisam zaboravio, majko,

dom i jasla u kojima  sam se rodio,  

ni kolevku punu slame u kojoj si me   uspavljivala, 

 iako sam svoje srce u krčmi propio

dok si ti tamo, pod lozom i starim tremom,  

o mojoj sreći snivala. 

Nisam zaboravio, majko,  

ni kad su me pljuvali ni kad su me veličali, 

iako su u gradu opoganili reči moje 

ja ljubim tvoje žuljevite dlanove

koje imaju  svi poniženi i mali,  

pa iako sam sve prokockao, 

majko, sačuvao sam komadić neokaljanog srca 

za dlanove tvoje!

   Rade  Drainac 

Na sve spremna budi.

U noći nekoj  kao devojčici pričaću ti bajke i skaske. 

Drugi put ću zaželeti da odem daleko, daleko 

do Aljaske.

Nekad jednostavno neću ti doći

i na stolu čekaće me uzaludno tvoje ruke i čaj.

U društvu sa brezama čekaću noći 

a ti ćeš misliti da je zauvek prošao naš maj.

Na sve spremna budi, na smeh i na suze.

U životima našim tek možda prvi čin je gotov.

Da, bio bih muzej ako želiš da budem taj muzej,

prethodno moram da budem Ljermontov. 

Prethodno moram da ti napišem stotine ovakvih redaka.

Jer u stihu ništa se drugo ne dešava sem ljubavi

i vere. 

Tako je bilo u doba predaka, 

tako će biti i hiljadu godina posle naše, 

posle tvoje i moje ere.

Pa ipak, na sve spremna budi 

jer zajedno nam je i  da čekamo i da spavamo.

Da strahujemo za sunce, za srne, za snove.

Preostaje nam još toliko toga u našim glavama,  

na žalost, mesta nije samo za stihove.

Nekad možda neću primetiti bore na tvom licu, 

ni bele epolete snega na tvojim ramenima

kad  udješ sa ulice. 

Nekad tvojim ćerkama zaboraviću

da ispričam  Snežanu i Crvenkapicu. 

I četiri zida naše sobe učiniće ti se kao

četiri  beznadežna zida tamnice.

 Ponekad pomislićeš da odumirem kao država.

Ni Danton, ni Goran, ni Košovelj Oljeg.

I to ja, koga si za besmrtnog držala,  za najboljeg. 

Na sve spremna budi, na psovke i na madrigale,

na suze i na pisma što preklinju i prete, 

ali ruke koje su mi se jednom predale,

te ruke su svete!  

    Izet Sarajlić           

Umrem li, nemoj se iznenaditi,

mogu umreti.

Umrem li, ne roni suze.

Umrem li, ne viči,

Umrem li, ne tuguj,

Umrem li, ne čekaj,

Umrem li, ne umri,

Umit Yasar Oguzdzan

Kada te molim da me slušaš

a ti počneš da deliš savete,

nisi učinila ono  što sam te molila.

Kada te molim da me slušaš, 

a ti počneš da mi pričaš kako

ne bi trebalo tako da se osećam,

onda mi gaziš osećanja.

Kada te molim da me slušaš

a ti smatraš da moraš nešto da učiniš

kako bi rešila moj problem,

onda si me izneverila,ma koliko to čudno zvučalo.

Ne pričaj, ne radi ništa – samo me slušaj.

Mogu ja da se snadjem,

 nisam bespomoćna.

Možda sam obeshrabrena i nesigurna ali ne i bespomoćna.

Kada učiniš za mene nešto

što mogu i moram sama,

doprinosiš mom strahui osećanju nesigurnosti.

Ali kad prihvatiš činjenicuda osećam to što osećam,

ma koliko iracionalno bilo,

onda mogu prestati da te ubedjujem

i početi sa pokušajima da shvatim to iracionalno osećanje.

A kada se to razreši, odgovori su

očiti i savet mi nije potreban.

Iracionalna osećanja dobiju smisao

kada razumemo šta se krije iza njih.

Zato, molim te, slušaj, samo me slušaj.

A ako ti hoćeš da pričaš, sačekaj minut

da na tebe dodje red – ja ću slušati tebe.

  Nepoznat autor      

’’Gospode, Ti znaš bolje od mene same da postajem starija i da ću jednoga dana biti stara.  

Ne daj da budem pričljiva i sačuvaj me posebno od pogubnog ubedjenja da moram reći nešto o svakoj stvari u svakoj prilici. 

Oslobodi me težnje da istražujem i ispravljam svačije probleme. 

Oslobodi mi savest podrobnog opisivanja i bezbrojnih detalja i daj mi krila da odmah predjem na stvar.  

Molim za dovoljno blagonaklonosti da saslušam priče o tudjim mukama: pomozi mi da ih podnesem sa strpljenjem.  Ali, stisni mi usne za moje bolove i muke, one su u porastu i moje uživanje u njihovom prepričavanju postaje sladje sa godinama koje prolaze. 

Nauči me uzvišenoj lekciji da je ponekad moguće da možda nisam u pravu. 

Zadrži me umereno ljubaznom, ne želim da budem svetac (sa nekima od njih je baš teško živeti), i mrzovoljna stara žena je jedno od remek dela djavola. 

Uči me misaonom ali ne turobnom, korisnom ali ne i despotom.  Čini mi se da je šteta ne iskoristiti potpuno moju veliku riznicu ali Ti znaš, Gospode, da ja želim i nekoliko prijatelja na kraju.’’ 

 Igumanijina molitva o starenju  

  (Ročesterski zamak – XV vek)

У мојој глави станујеш: ту ти је
Соба и мали балкон с ког пуца
Видик на моје мисли најтананије.

Понекад слушаш како ми закуца
Срце ко живи лептир из кутије.

Ја ти одшкринем врата: низ басамаке
Силазиш у врт за ког нико не зна.

На поветарцу лебдиш попут сламке.

(Док за то време, можда: неопрезна
Стојиш на неком рубу, испред замке...)

Некад (у мојој глави док баш скачеш
У морску пену, испод сунца, гола)

спазим те како по киши прескачеш
Барице и сва у блату до пола
Журиш на посао с лицем ко да плачеш.

Пролази дан за даном и сва свота
Времена твог се по два пута збира:
Па пола око мога клупка мота.

Видим са твога лица пуног мира
Да не знаш како живиш два живота.

У мојој глави станујеш и дубиш
Црне и беле ходнике за моје
Мисли: како ми бежиш ил ме љубиш?

Ван тебе друге мисли не постоје.

Само док спавам ти се некуд губиш...

Стеван РАичковић

Ovih dana ovih dana ja i moja žena
gradimo sebi prvo dete
oooh
da nas vidite samo
kako jedno na drugo kidišemo
kao u doba očeva granate
poljupci lete
pljušte
lete
to nas dvoje rešavamo Pitanje Svetsko
to se mi sa čovečanstvom solidarišemo

Ženo moja 
oh
ženo moja
pojmiš li šta se noćas
u ovom prozaičnom sobičku zbiva
to mi iz ničega iz ničega
joj iz ničega
to mi od poljubaca
gradimo čoveka živa
čoveka
to je nadrealista što žedan je kad ptice lovi
mangup što u svome telu krompir seje
spadalo koje otadžbinu proda
ringišpil u brod prekuje morem plovi
onaj fantastični što reči ume da izgovara
pa to je onaj što na zemlji jedini ume kuće da 
                                                            zida
i da ih nikad dovoljno lepe ruši
znaš ti tu gladnicu što sa vulkanima druguje
                                              na dnu mora
onaj što strašno mnogo psuje pije i puši.

Ženo moja 
još iz tebe svetlost Dubrovnika muca
trijumf morske soli
pronašao sam, ura:
tvoja su kolena gorka
kao obrazi gvozdene rude
ali čuj reči
kojima darivam ljude:

hiljadu poljubaca treba za prćasti nosić samo
taj veličanstveni izvor slina
a koliko ljubavi za ruke rebra noge
a tek za one stvari
ženo moja hrabro jurišaj na me
iako sam ovako nezgrapan i čupav
ne štedi poljupce za budućeg fantastu
poljupce za našeg sina.

Snevam: 
u proleće
tatinu curicu
van dana i gradske buke
daleko od škole tate mame
odmami poljsko cveće
kad tamo u parku na klupi jedan je međed čeka
taj dripac toliko drzak da moju ćerkicu ljubi
a on je ljubi ljubi ljubi
otima se ona
al 
ne odustaje momak grubi
bude pod njima mnogo trave svelo
a negde u ponoć njeno se otvori telo
u njemu 
joj
moram priznati da je to posao nekog velikog 
                                                           boga
počinje avantura čoveka još jednoga.

A mamin dečko 
preskače zidove gradske
i progone ga seljaci što krade njihovo voće
ali on krade jer on je muško i tako mu se hoće
i šta mu ko može
neka sav svet iskoči iz kože
jer on će jednoga leta u polju
u vihoru ratnom na užarenoj morskoj plaži
jednoj lepotici bezobrazno
VAŽI LI
NE VAŽI  
pokaži joj sine moj pokaži
oooh 
za tvoju snagu
na životinju noćas gladnu liči tvoj tata
a tvoja sirota majka
od prevelikog straha
s njim se u koštac hvata.

Branislav Petrović

doćiće
doćiće  vreme
kada će svi prijatelji da odu
kada ćeš u svakoj tišini čuti melodiju straha i note zaborava
kada ni nada, ni najlepša uspomena neće značiti ništa
kada će da te zaboli svaka kost i svaka dlaka
kada će iluzije da popadaju kao kiše
kada ni noću nećeš sanjati više

doćiće vreme
kada ćeš se osetiti samim
kada ni plakati nećeš umeti
doćiće vreme
doćiće

doćiće dan
doćiće

doćiće jutro
kada će na tvom jastuku biti više kose
nego na tvojoj glavi
i kada ćeš zube zaboraviti u čaši
i upitati se
zašto? kako?
gde je sve prošlo
kuda se provukoše planirani i neplanirani dani
tako brzo

doćiće jutro
doćiće

doćiće taj trenutak
kada ćeš osetiti
da starost kuca  na vrata
doćiće  taj momenat
doćiće

doćiće, doćiće, doćiće

dolazi svima
ne boj se
a kada  bude došla
videćeš u ogledalu
da više ne vidiš sebe
već život svoj
videćeš
ma ko da si
postaješ isti sa svima
koji behu
ah, svi smo isti  tada
svi vidimo isto
tada
to isto svetlo
videćemo

doćiće
kada treba da dođe to dođe
doćiće
nemoj se uplašiti!

Ako ti jave: umro sam
a bio sam ti drag,
mozda će i u tebi
odjednom nešto posiveti.

Na trepavicama magla.
Na usni pepeljast trag.
Da li si ikad razmišljao
o tome šta znači živeti?

Ko sneg u toplom dlanu
u tebi detinjstvo kopni.
Brige...
Zar ima briga?
Tuge...
Zar ima tuga?

Po merdevinama mašte
u mladost hrabro se popni.
Tamo te čeka ona
lepa, al lukava duga.

I živi!
Sasvim živi!
Ne grickaj kao miš dane.
Široko žvaći vazduh.
Prestiži vetar i ptice.

Jer svaka večnost je kratka.

Odjednom nasmejani
u ogledalu nekom
dobiju zborano lice.

Odjednom: na ponekom uglu
vreba poneka suza.

Nevolje na prstima stignu.
Godine postanu sivlje.

Odjednom svet, dok hodaš
sve više ti je uzan
i osmeh sve tiši
i tiši
i nekako iskrivljen.

Zato živi, al sasvim!

I ja sam živeo tako.
Za pola veka samo
stoleća sam obišao.

Priznajem: pomalo luckast.
Ponekad naopak.
Al nikad nisam stajao.
Večno sam išao.
Išao...

Ispredi iz svoje aorte
pozlaćen konac trajanja
i zašij naprsla mesta
iz kojih drhte čuđenja.

I nikad ne zamišljaj život
kao uplašen oproštaj,
već kao stalni doček
i stalni početak buđenja.
 

2.

A onda, već jednom ozbiljno
razmisli šta znači i umreti
i gde to nestaje čovek.

Šta ga to zauvek ište.

Nemoj ići na groblja.
Ništa nećeš razumeti.
Groblja su najcrnji vašar
i tužno pozorište.

Igrajući se nemira
i svojih bezobličja,
zar nemaš ponekad potrebu
da malo krišom zađeš
u nove slojeve razuma?
U susedne budućnosti?

Objasniću ti to nekada
ako me tamo nađeš.

Znaš šta ću ti učiniti:
pokvariću ti igračku
koja se zove bol,
ako se budes odvažio.

Ne lažem te.
Ja izmišljam
ono što mora postojati,
samo ga nisi jos otkrio,
jer ga nisi ni tražio.

Upamti: stvarnost je stvarnija
ako joj dodaš nestvarnog.

Prepoznaćeš me po ćutanju.
Večni ne razgovaraju.

Da bi nadmudrio mudrost,
odneguj veštinu slušanja.

Veliki odgovori
sami sebe otvaraju.

Posle bezbroj rođenja
i nekih sitničavih smrti,
kad jednom budeš shvatio
da sve to što si disao

ne znači jedan život,

stvarno naiđi do mene
da te dotaknem svetlošću
i pretvorim u misao.

I najdalja budućnost
ima svoju budućnost,
koja u sebi čuje
svoje budućnosti glas.

I nema praznih svetova.

To, čega nismo svesni,
nije nepostojanje,
već postojanje bez nas.
 

3.

Ako ti jave: umro sam,
evo šta će to biti.

Hiljade šarenih riba
lepršaće mi kroz oko.
I zemlja će me skriti.
I korov će me skriti.

A ja ću za to vreme
leteti negde visoko.
Upamti: nema granica,
već samo trenutnih granica.

Jedriću nad tobom u svitanja
niz vetar klizav ko svila.
Razgrtaću ti obzorja,
obrise doba u povoju
i prizore budućnosti
lepotom nevidljivih krila.

I kao nečujno klatno
zaljuljano u beskraju,
visiću sam o sebi
kao o zlatnom remenu.

Prostor je brzina uma
što sama sebe odmotava.
Lebdeću u mestu, a stizaću
i nestajaću u vremenu.

Odmoriću se od sporednog
kao galaktička jata,
koja su srasla pulsiranjem
što im u nedrima traje.

Odmoriću se od sporednog
kao ogromne šume,
koje su srasle granama
u guste zagrljaje.

Odmoriću se od sporednog
kao ogromne ptice,
koje su srasle krilima
i celo nebo oplele.

Odmoriću se od sporednog
kao ogromne ljubavi,
koje su srasle usnama
još dok se nisu ni srele.

Zar misliš da moja ruka,
koleno,
ili glava,
mogu da postanu glina,
koren breze
i trava?

Da neka malecka tajna,
il neki treperav strah
mogu da postanu sutra
tišina,
tama
i prah?

Znas, ja sam stvarno sa zvezda.
Sav sam od svetlosti stvoren.

Nista se u meni neće
ugasiti ni skratiti.

Samo ću,
obično tako,
jedne slučajne zore
svom nekom dalekom suncu
zlatnih se očiju vratiti.

Kažnjavan za sve što pomislim,
a kamoli što počinim,
osumnjičen sam za nežnost
i proglašen sam krivim
što ljubav ne gasim mržnjama,
već novom, većom ljubavlju
i život ne gasim smrtima,
već nečim drukčije živim.

Poslednji rubovi beskraja
tek su pocetak beskrajnijeg.

Ko traje dalje od trajnijeg
ne zna za kratka znanja.

Nikad se nemoj mučiti
pitanjem: kako preživeti,
nego: kako ne umreti
posle svih umiranja.
 

4.

Ako ti jave: umro sam,
ne brini. U svakom stoleću
neko me slučajno pobrka
sa umornima i starima.

Nigde toliko ljudi
kao u jednom čoveku.

Nigde toliko drukčijeg
kao u istim stvarima.

Pročeprkaš li prostore,
iskopaćeš me iz vetra.
Ima me u vodi.
U kamenju.
U svakom sutonu i zori.

Biti ljudski višestruk,
ne znači biti raščovečen.

Ja jesam deljiv sa svačim,
ali ne i razoriv.

A sva ta čudesna stanja
i obnavljanja mene
i nisu drugo do vrtlog
jednolik,
uporan,
dug.

Znaš šta su proročanstava?
Kalupi ranijih zbivanja
i zadihanost istog
što vija sebe ukrug.

Pa što bismo se opraštali?
Čega da nam je žao?
Ako ti jave: umro sam,
ti znaš - ja to ne umem.

Ljubav je jedini vazduh
koji sam udisao.
I osmeh jedini jezik
koji na svetu razumem.

Na ovu zemlju sam svratio
da ti namignem malo.
Da za mnom ostane nešto
kao lepršav trag.

Nemoj da budeš tužan.

Toliko mi je stalo
da ostanem u tebi
budalast,
čudno drag.

Noću kad gledaš u nebo,
i ti namigni meni.

To neka bude tajna.

Uprkos danima sivim,
kad vidiš neku kometu
da vidik zarumeni,
upamti: to ja još uvek
šašav letim i živim.

Budim je zbog sunca koje
objasnjava sebe biljkama
zbog neba razapetog izmedju prstiju
budim je zbog reči koje peku grlo
volim je usima
treba ići do kraja sveta i naći rosu na travi
budim je zbog dalekih stvari koje liče na ove ovde
zbog ljudi koji bez čela i imena prolaze ulicom
zbog anonimnih reci trgova budim je
zbog manufakturnih pejzaža javnih parkova
budim je zbog ove naše planete koja će možda
biti mina u raskrvavljenom nebu
zbog osmeha u kamenu drugova zaspalih izmedju dve bitke
kada nebo nije bilo više veliki kavez za ptice nego aerodrom
moja ljubav puna drugih je deo zore
budim je zbog zore zbog ljubavi zbog sebe zbog drugih
budim je mada je to uzaludnije negoli dozivati pticu zauvek sletelu
sigurno je rekla: Neka me traži i vidi da me nema
ta žena sa rukama deteta koju volim
to dete zaspalo ne obrisavsi suze koje budim
uzalud uzalud uzalud
uzalud je budim
jer će se probuditi drukčija i nova
uzalud je budim
jer njena usta neće moći da joj kažu
uzalud je budim
ti znaš voda protiče ali ne kaže ništa
uzalud je budim
treba obećati izgubljenom imenu nečije lice u pesku
ako nije tako odsecite mi ruke i pretvorite me u kamen.

Branko Miljković

Čekaj me i ja ću sigurno doći
Samo me čekaj dugo
Čekaj me i kada žute kiše noći ispune tugom
Čekaj i kada vrućine zapeku
I kada mećava briše
Čekaj i kada druge niko ne bude čekao više
Čekaj i kada pisma prestanu stizati iz daleka
Čekaj me i kada čekanje dojadi svakome koji čeka
Čekaj me i ja ću sigurno doći

Ne slušaj kada ti kažu da je vrijeme da zaboraviš
I da te nade lažu
Nek povjeruju i sin i mati da više ne postojim
Neka se tako umore čekati i svi drugovi moji
I gorko vino za moju dušu nek piju kod ognjišta

Čekaj
I nemoj sjesti s njima
I nemoj piti ništa
Čekaj me i ja ću sigurno doći
Sve smrti me ubiti neće

Nek rekne ko me čekao nije taj je imao sreće
Ko čekati ne zna
Taj neće shvatiti niti će znati drugi
Da si me spasila ti jedina čekanjem svojim dugim
Nas dvoje samo znat ćemo kako preživjeh vatru kletu
Naprosto ti si čekati znala kao niko na svijetu

Konstantin Simonov (1915 -1979)