Lagano umire onaj koji ne putuje, onaj koji ne čita, onaj koji ne sluša muziku, onaj koji ne nalazi zadovoljstvo u sebi.
Lagano umire onaj koji uništava vlastitu ljubav, onaj koji ne prihvata pomoć.
Lagano umire onaj koji se pretvara u roba navika, postavljajući sebi svaki dan ista ograničenja, onaj koji ne menja rutinu, onaj koji se ne usuđuje odenuti u novu boju, i ne priča s onima koje ne poznaje.
Lagano umire onaj koji beži od strasti i njenog vrela emocija; onih koje daju sjaj očima i napuštenim srcima.
Lagano umire onaj koji ne menja život kad nije zadovoljan svojim poslom ili svojom ljubavi, onaj koji se ne želi odreći svoje sigurnosti radi nesigurnosti, i koji ne ide za svojim snovima; onaj koji sebi neće dozvoliti, niti jednom u svom životu, da pobegne od smislenih saveta...
Živi danas ! Reskiraj danas ! Učini danas ! Ne dozvoli lagano umiranje !
Ukorak! mesec, senka i ja, sa snom što na mansardi trune. O ulice, kafane, jesenji kišni bulevari! Male dragane za uglom u kvadratnoj senci fasade jedne banke, Dunje ranke, kruške karamanke!
I štap težak, rođeni moj drug, niz dugi trotoar buni se u baritonu; Prezriva serenada bolešljivog kašljucanja ispod bogataških zastrtih prozora! A gore tri laka oblaka u zlatnom tonu Senkom paukove mreže krstare iznad rodnih gora. I sat kašlje sa tornja katedrale, O draga, oči moje nezaspane!
Zadremao je stari svirač na bolesnoj violi i zadnji boem izašao iz kafane; Mračne su stepenice uz nebo ka sanjivoj mansardi. O tužni zidovi što opominju na ludo ubijane dane Sa beskućnim drugarima, šareni kao leopardi! To kandilo gori u vratarevoj sobi i dete jedno plače noć da rasani, Dani, moji dani, kao lišće razvejani!
Mesec je na krovu na kome u molu cvile telegrafske žice; Na otvorenim prozorima dršću zvezdana kola, Čudno je, čudno, noćas bledo moje lice Izobličeno od potucanja i bola! A na stolu pesme, na žutim marginalijama novina rasturene stoje, Čežnje za daljinom, Romantične ljubavi moje!
I kao jedini portre na zidu visi stari kaput i velurske pantalone; Divna garderoba vagabunde iz mladalačkih dana, Jeseni Pariza, noćiju Firence, Sa čudnim srcem gordog Peladana! A stara stričeva violina pokidanih struna Spava uz uzglavlje nemim zvukom mesečine sa dalekih straduna!
I tu na podu kopne razbacane karte istočnog ostrvlja, Stari uput mornarske astronomije, Indeksi brodova što svake subote kišnoga novembra polaze iz Liverpula, Jedna ispijena boca rakije I beli kišobran moje odbegle drage što sada služi umesto abažura. A šta je najbolnije, Za vratima gde stoji lavor i slovenački krčag Trune mrtav moj lirski san na ostrvu Fidži i Melanezijski arhipelag!
Kao u grobnici egipatskih kraljeva na plafonu u sanjarijama ispisan je životopis moj. O kada bi znao da čitaš sve ljubavi što su tu probdijene, Daktilografkinje, nervozne i male, kapriciozne žene; Sećanja na dom izgubljen u lirskoj bici kao Vaterlo, Kao čadsko jezero osećanja čista, Video bi da je tu godine proveo pesnik koji nije trebalo nikad ništa da napiše, U Adamovom kostimu bez smokvina lista.
O ne! živelo se sa refrenom večnim iz nenadmašne poeme. Druže, Drainče! zatvori prozor na srcu i na mansardi, Veliko jutro što dolazi sa umrljanom zorom kao šifonsko platno Zateći će smrt tvoju kao mrlju prave linije Koju je podvuklo nadvremensko klatno.
Snijeg se topi, sve se topi, moja draga. Naša mladost, naša snaga, sve se topi. Sunce popi žrtvu svoju. Tišina na Mirogoju, sjeto vječnog praga. Snijeg se topi, sve se topi, moja draga.
Snijeg će proći, sve će proći, moja draga. Naši dani, burne noći, sve će proći. Tvoje oči bit će blijede. Tvoje kose bit će sijede. Ljepoti ni traga. Snijeg će proći, sve će proći, moja draga.
Bol će minut, sve će minut, moja draga. Smrt će naše breme skinut. Kuda će se duša vinut, tko će znati? Zemlja će smirenje dati: mora biti vaga. Bol će minut, sve će minut, moja draga.
Snijeg se topi, sve se topi, moja draga. Naša mladost, naša snaga, sve se topi. Sunce popi žrtvu svoju. Tišino na Mirogoju, sjeto vječnog praga. Snijeg se topi, sve se topi, moja draga.
Kakve su njene namere, kad sve druge sahranjuje, samo mene oživljava?
Ima li, Ana, stvarnog razloga da tako lepo spava?
Priznajem Pesnika, al, znam: niko ne može žešće da opravda vazduh od njene tamne kože.
Kad Ana plače! (o ne lažem vas) to je lepše od voća! Od kiše! Od... rakova na žaru! Od... čega god hoćete! Od ptice u galopu! pa nisam ja valjda vica radi prokockao celu evropu!
A kad se svlači! Slobodan i proklet prisustvujem (a ne znam kako da preživim) najvećem čudu u svetlosti! Zaklinjem se: da bih tebe ogrejao, Ana, zapalio bih i svoje kosti.
Kad lađu crta! Kad ječam seje! Kad objavljuje rat! Kad se smeje! Kad školjke hrani! Kad se prehladi u lovu! Kad čita magnet! Kad kupi haljinu novu! Kad pije pivo! Kad iznenada dođe! Kad ljubi proleterske vođe!
Kad je moja desna ruka! Kad je grčka azbuka! Kad sanja cveće! Kad NEĆE!
Sećanje na Nepojmljivog Dečka uvek će moći vatru da zameni: zato su mi oblaci zeleni, pa zeleni! Pa rumeni!
Pa kad se vokali spoje! Dragi Bože, usijane glavurde moje!
Ja mogu na njenoj usni da spojim more s cvetovima! Mogu u njenoj državi da budem referent za kišu! Mogu pod njenim prozorom da imitiram dunav, il neke druge vulkane, mogu da se zakunem u sve što imam, i nemam, da svet postoji zbog Ane.
Kakve su njene namere kad sve druge sahranjuje samo mene oživljava - ima li Ana stvarnog razloga da bude tako lepa kad spava?
I cvetovi i puževi i englezi svi već znaju: ona poljupcem može od svake bolesti da izleči! Ali ja nju naj, naj, naj volim kad spaja svetlosti, kad rešava ukrštene reči.
Ona to izvodi kao da se igra! A meni izgleda kao da svet stvara! Ko Vergilijev najmlađi konj: u jednoj ruci drži svet, a drugom ga osvetljava! Traži se, na primer, reč, koja može vodu da pije, samu sebe da izgovara, da gori, da leti, i da spava. Neka reč koja nije kao ostale reči: reč koja ume da rešava ukrštene reči!
Tada nastaje mala drama: voda otiče za svojim obalama: Ana, naga, na mom dlanu, večnost osmišljava! (A mogla bi baš nju briga da se razboli ili da spava.) I dddok je tttako ooo opasnu ddddržim u zzzz zagrljaju rrrreči se reči se sssssame rrrrrr rešavaju!
Kakve su njene namere kad sve druge sahranjuje samo mene oživljava? Što se bar ne pokrije kad spava!?
‘’Ako me sretneš negdje u gradovima stranim, Po kojima se muvam u posljednje vrijeme, Sretni me, Kao da me srećeš prvi put. Nismo li se mi već negdje vidjeli, Kaži...i zaboravi.
Zaboravi dane koje smo nekada zajedno..., I noći zaboravi... Gradove kojima smo mijenjali imena, I ucrtavali u karte samo nama dostupne... Onaj hlad pod maslinama u našoj uvali, uvali mirnih voda. Otok naš i ime broda pjesnika koji nas je tamo nosio...
Zaboravi da si ikada rekla da me voliš, I kako se nikada, nikada, nećemo rastati.
Treba zaboraviti naslove knjiga Koje smo zajedno čitali, Filmove koje smo gledali, Hemfri Bogarta i Kazablanku, Naročito zaboravi.
Ulicu divljih kestenova s pocetka Tuškanca, I onaj nas poljubac na kiši Za koga bi znala reći: "Nikada neću zaboraviti". Molim te zaboravi...
I kada ti kažem da zaboraviš, Kazem ti to zato što te volim Kažem ti to bez gorčine,
Otvori oči ljubavi, Našim gradom prošli su tenkovi. Odnijeli su sobom sve što smo bili, Znali..., imali... Zato... Zaboravi.
Čemu sjecanja...? Pogledaj kako trešnja u tvome vrtu, Iznova cvjeta svakoga proljeća. Nasmiješi se jutru koje dolazi, Zagrli bjelinu novih dana i zaboravi.
Kasno je vec dragana, hocu da kazem, zreli smo ljudi, To jest, nismo vise djeca I znam da nije lako,
I znam da mozda i boli, ...ali pokušaj, Molim te,....pokušaj...zaboravi!
I ako me sretneš negdje u gradovima stranim, Po kojima se muvam u posljednje vrijeme, Sretni me, kao da me srećes prvi put; Nismo li se mi već negdje vidjeli, Kaži... i zaboravi.’’
Poslednjih godina sam živela tako drugačije, tako surovo, tako zaledjeno, sad samo sležem ramenima i začudjeno dižem obrve, jesam li to ja?
Biću ravna samoj sebi u ljubavi onog ko me izabere izmedju svoh bića, prošlih, sadašnjih, budućih, muškaraca i žena; iz vode, iz vatre, iz vazduha, iz zemlje, iz neba. I još -ima i drugih planeta.
Ja vam govorimo spajanju sa mojim unutrašnjim trčanjem, mogu da usporim.U Vašem pismu postoje reči koje miluju moje srce: reči dlanovi.
Kad pokušavam da živim osećam se kao jadna mala švalja koja nikad neće moći da napravi lepu stvar zato što joj sve ispada iz ruku i koja, pošto je sve odbacila: krpice, makaze, konac, počinje da peva. A napolju pada večita kiša.
Mili! Na stranu nežnosti, ljubaznosti, milovanja, deminutivi – Vi ste mi dragi. Ali, više nemam vazduha koji bih udahnula kada sam s Vama.
Nije dovoljno što Vas nikad nisam videla i nisam čula, potrebno je još da... glas što ne čuh – umukne. I posle kažu da ja izmišljam ljude!
Ukrali ste mi čitave tri nedelje života. Mogli ste da ih dobijete na polon od mene. A sada – ukrali ste ih i bacili, ni Vama ni ljudima.
A kad me Bog na Strašnom sudu upita: ’’Odakle takva mržnja?’’, odgovoriću: ’’Mora biti da sam mnogo volela.’’
Prestala sam da Vas volim. Nisam. Vi se niste promenili i nisam se promenila ja. Promenila se samo moja bolna usresredjenost na Vas. Vi niste prestalida postojite za mene, već sam ja prestala da postojim sa Vama. Moj čas sa Vama je završen. Preostaje večnost sa Vama. Postoje osim strasti još i prostori. Naš se susret nalazi u prostorima.
Mili moj, ja već sve znam – od mene ka tebi – ali za mnogo štošta još je prerano. Nešto u tebi tek treba da se privikne na mene.
Do sad se nije pojavio pametan čovek koji bi mi rekao: Menjam te za stihiju: mnoštvo e bezlično. Menjam te za sopstvenu krv.
Ja nemam čoveka kome bih mogla da dodjem uveče i zbacim sa ramena dan...
Poznajem te Rajnera kao sebe samu. Što dalje od mene to dublje u mene... Ja ne živim u sebi, već van sebe. Ja ne živim u svojim ustima i ko me ljubi ne dodiruje mene.
"Jesen je! Šta da ti kažem, Ana?! Eto, kiša ne pada, (ali mi je u duši)... Iznutra - vraški kiši. (Začudo prazne su mi oči)
Jesen je! I žute reči klize po mome stolu. I danas na mome pragu nema nikakvog gosta - sivilo! (umesto bola)
Jesen je! Šta da ti kažem, Ana?! Nisu valjda potrebne, ni neke reči, draga... (Ovo je surovo vreme)...Jesen je! Šta da ti kažem, Ana?!"
Jesen je, opet je jesen, Ana…
Sedim u sličnoj sobi. Ko zna koja je jesen?! Olinjalo mi je srce. (suton pod čelom zanesen)
Požuteli mi prsti, od duvana i tuge. Život mi je oteo tebe, a nije mi dao druge. Skrcala si mi kosti. I ujela me za dušu... Sada, pod kišama surim, žedjam ljubavnu sušu! Otupeli me snovi, očnjake dok oštri čama... Lajem na zvezde, tebi - ti ne razumeš, Ana...
Promenila si se i ti! I ti, uz ljude druge. Čak su i rođački poljupci na prečac, dobili zube.
Da! Tako nam je sjajno, da se složiš na teme. I samo su ptice još nežne - (ipak je surovo vreme)
Zato prećutkujem rime i mamurlike brojim, kad osetim da volim, napišem: "Ja se bojim!"
Da! Otkotrlja mi mladost, niz dušu suza slana. Jesen je! Jesen je! Jeeesen...
Najdraža Salome, Kad si ti rodjena osećala sam da su sve rupe u mom životu popunjene. Nije to bilo kaona pokrivaču od pačvorka već kao čudesno nova kože...
.....
Život tvoje male devojčice bio je značajniji. Sve tvoje nade nalaze korene u njoj. Ti želiš da ona postane sve ono što je svet istisnuo iz tebe. Ali tvoja mala devojčica ne može da vodi tvoje ratove. Ona najpre mora da dobije svoje. Prvi njen rat je onaj koji vodi da bi se oslobodila zavisnosti od tebe. Okrenuta je prema tebi da bi bila nežna prema sebi. Ona te mrzi da bi volela sebe.
.....
Mi prenosimo život. Lišće opada, grozdovi trunu, ruže venu – ali sokovi se prenose. To je život – ma kako ga zvao. Ščepaj ga, stegni ga. Piši šta hoćeš o meni, o bilo kome. Pronadji svoju istinu i prati je do kraja sveta...
.....
Poslednja stvar koju želim je da jedan muškarac postane opet centar mog života. Šta je cilj toga? To mora da vodi u nepriliku. A, ipak, bez te žiške sve je ravno, mirno, neprofitabilno.
.....
Kad te hulja poljubi prebroj zube.
.....
Sad stojim na ivici stene i nikog nema da me uhvati. Sigurna sam da se sve kćeri osećaju tako kad im umru majke.
Istovremeno pomisli kako tudja iskustva uglavnom ne koriste. To verovatno dolazi zbog egoizma i ljudske gladi: niko nije sit od onoga što su drugi sažvakali.
.....
Treba goreti, visoko bacati plamenove da rasture sve veštački sačinjene pomrčine. Nije svet krenuo nizbrdo, zamke Sodome i Gomore mogu se izbeći sa malo pameti i čistog srca.
.....
Ti si jedini odgovoran za sebe, tudje zasluge i tudje mane tebi ne pripadaju. Zapamti to!
.....
Bogatstvo je ono što nosiš u sebi, što dok ti stariš ostaje mlado i moćno, greje u studi, blista u tami, kaže, kako zbog nečega uvek treba početi iz početka, kako se treba nadati i treba verovati u smisao života bez prestanka tragajući za njim, boreći se za nejga.
.....
Kada je čovek sam u njemu se stvari nagomilavaju a ne troše, guše ga.
.....
Posle? – Maja se nasmešila – Posle bi deca otišla i ostavila nas same. Tvoja su onda kad najmanje imaš vremena za njih.
.....
Mislim da je lepo voleti jednog čoveka i povremeno se dosadjivati kraj njega. To je dim uz vatru isto kao i ljubomora. Postoji toliko načina da se zaista ne dosadjujemo. A kad nagonu kucne čas, ukoliko ti mašta nije bolesna, ravnoteža je tu i mir. I zahvalna ljubav. Mislim da ljubav ne umire, ljudi je ubijaju na najsvirepiji način, uglavnom glupošću.
.....
Bilo je lepo slediti svoj put, ne izneveriti. Baciti se preko neba kao duga, zasijati u tami kao munja... U sekundki trajanja obaviti nešto, ne sasvim obično, jer zašto se inače živi? Sećao se tih strasti s kojim se predavao svemu što je radio. Ne, neće izdati. Voleo je tog dečaka u magli pred sobom, daleko iza sebe. Voleo ga je kao najdražu knjigu, kao najsvetliju uspomenu. Ta uspomena je bio plamičak što je goreo u njemu i držao ga. Možda je njega štošta izdalo, možda, ali on – on nikada neće izdati ono što u sebi i drugima najviše poštuje – nagon za uspravnim. Mora se verovati. Mora postojati razlog za učinjeno. Veru treba preneti dalje, ne sme zavladati mrak...
.....
Neka shvati da valjano ne može propasti da ljudi uvek otkrivaju nešto novo i uvek se vraćaju nečem starom. Tako se plete svet. Ono isprobano i odležano služi kao vezivno tkivo. Mladi ti često smetnu s uma.
.....
Trebalo je verovati u ljude, znati da osim nadljudi i podljudi (onih kojima kojima nismo potrebni i onih koji nas ne zaslužuju) postoji i običan čovek, kome vredi pomoći jer će on pomoći tebi i jer ćete zajedno, možda, izgraditi most do obale kojoj težite!
.....
Dizala je terete, pila kojekakve otrove, sve je moguće činila da mei zbaci iz sebe... Zato, eto, ne mogu nikada da budem srećan. Srećna su deca čije se rodjenje želi, kojima se raduju, koju dočekuju s pesmom. A mene su počeli da ubijaju dok još nisam bio živ.
