Kad otvorih pismo videh da ga piše oj Blagoje i to meni.
I on ti je ćorave sreće: napisao mi je prvo pismo u životu, a posle života.
’’DragiBelja, moj bivši sine, piše ti Blagoje koga više nemoj nazivati ocem. Dosadilo mi je da čekam i svi ste mi dosadili. U rat si krenuo pre nekoliko godina i nikako da se vrneš. Ima li, Belja, i nekih prečih poslova od rata? I mi smo ratovali ali drukčije: dva, tri meseca, dve, tri bitke, pa primirje, proslave po kući, gde nam se porezi odmah udvostruče. A vi brate raspalili, pa pobedi ovoga, pa uzmakni pred onim, pa pobedi ovoga.Mislite li vi ceo svet da oslobodite? Mislite li da će vam oslobodjeni za to biti zahvalni? Neki ljudi, moj Belja, više vole ropstvo i neprijatelja kod kuće, a ne pred kućom, a slobodna nije niko.
I tako, neću više da čekam kad ćeš se vrnuti, da celog dana sedim pred kućom i gvirkam niz put: ideš li ti ili ne ideš? Ne živi mi se više tako, oronuo sam kao star konj, ne spavam, čak i rakiju slabije pijem. Ako si poginuo što mi ne javiš? Ako si živ, što ne dolaziš? Pisma više nemoj da mi šalješ, neću ih čitati. I ti si mi dosadio.
Ja ću odmah da umrem. Naručio sam sanduk, kopače groba, odredio ko će krst i panaiju da nosi, ko govor da mi drži.Čim ovo završim, idem da legnem i da izdanem ko čovek. Videćemo se, znači, na onome svetu. A tek tamo ću, bivši sine Belja, da te izgrdim, ispsujem i naružim, ima celo nebo da se čudi ocu i sinu.
...sada, kada ništa na svijetu ne može vratiti dane prohujalog ljeta naš sjaj u travi i blještavost svijeta, ne treba tugovati, već tražiti snage u onom što je ostalo i s tim živjeti…
zaboravimo, ne radi nas, ne radi zaborava zaboravimo da smo se voljeli, da smo se svadali i da smo bili krivi…
..požurimo, s danima i danima sto će doći požurimo sa shvaćanjima, sa svim što me odvaja od tebe…
jednom, ćeš se vratiti i ubrati cvjetove koje smo zajedno mirisali, gazili ali, tvoje ruke bit će prekratke, a noge premorene da se vratiš… bit će kasno
..možda ćemo se naći jedanput na malom vrhu života i neizrečene tajne htjeti jedno drugome da kažemo, al' proći ćemo jedno kraj drugog kao stranci jedan skrenuti pogled bit će sve što ćemo jedno drugome moći dati...
...zaboravit ću oči i neću promatrati zvijezde koje me na tebe neobično podsjećaju…
...ne boj se, jednom ćes se zaljubiti al' ljubit ćes zato što će te nešto na toj ženi podsjećati na mene…
...ne otkrivaj svoje srce ljudima jer u njima vlada kob i egoizam život je borba - nastoj pobijediti ali ako izgubiš-ne smiješ tugovati cilj života je ljubav - a ona traži žrtve
..bio si moje veliko proljeće uspomena koja će dugo živjeti u budućnosti koje ću se sjećati...
...osjećat ću tugu jer sam tebe voljela bit će to ironija tuge…
...nestat će sjaja u travi nestat će veličanstvenosti svijeta ostat će samo blijeda slika onoga što je prošlo...
Koračala si za mojim stopama u snegu tražeći smrznutim rukama toplotu u mojim prstima. Vetar je zaneo tragove neistine i laži. BOG MI JE SVEDOK.
Sve je ovo, gospodo, lažna priča, rekla si bez trunka griže savesti. Bol odzvanja očajem. BOG MI JE SVEDOK.
Sumoran trg. Krupne pahuljice u tvojim očima. Poneki usnuli prolaznik. Stih umrlog pesnika ispisan na spomeniku poginulog komarca dok eho moje istine razdire ponoć. BOG MI JE SVEDOK.
Grad bez sladoleda, taksista bez taksimetra, vino bez mirisa kupinovog vina. Gde si zalutala ljubavi? A ja, ja sam ostao tu negde, isti. BOG MI JE SVEDOK.
Voleo sam te u ponoć dok si spavala sneguljičinim snom, gledao i milovao do jutra. BOG MI JE SVEDOK.
Izmicali su pejzaži detinjstva, prve mladosti opaćene zatrovanim meduzama. I jednom, i ponovo oni su govori, treća je sreća poverovao sam. BOG MI JE SVEDOK.
Htela si da ti budem ljubavnik, prokleti nogoljubac za trenutke razonode. Pristao sam i na to. BOG MI JE SVEDOK.
Gurnula si me nogom, kao pseto lutalicu što gladno skapava ispred tuđeg praga. BOG MI JE SVEDOK.
A ja, ja sam te voleo detinje, iskreno. Voleo sam te najsrećnije, nežno. Danas, danas te volim najnesrećnije, tužno. BOG MI JE SVEDOK.
sve ovo u ovoj boci prepunoj tjeskobe moje ruke na tvom ramenu ova muzika tvojih prstiju sve je to sadašnjost u kojoj tutnje prošlosti nekih drugih ljudi koje smo voljeli koje smo voljeli i nikad ih nismo razumjeli a njihovi snovi isto tako i naši leže negdje pod slapovima žutog lišća nismo nikad izdržali napade podmuklih jeseni i zato ove večeri skriven od svih umotan u agnus dei malog Mozarta osjećam bol praznine u mojim zjenama nepodnošljivu bol za tobom sve ovo ove stanice koje su ostale u dubokim snjegovima bogatih zima naših nevjera usana priljepljenih uz zamrznuta stakla večeri u kojima smo se lomili dušama i pozivali prijatelje opraštali neprijateljima ljubavi moja u čemu smo griješili koga smo tješili kad je i nama bilo teško kažem ti sve ovo što nam se nakupilo u srcu kao gorka pića u zadimljenim kafićima kao stihovi koji su se topili na plamenu svijeća sve je to moja bol večerašnja sve su to usne koje sam ljubio i koje šapuću i danas slatke primamljive tajne sve sam to ljubavi ubio krstareći sjeverom gubeći sve vrijedno i dobro gubeći i tebe
Padni mi samo na pamet Misli moje obraz da ti izgrebu Iziđi samo preda me Oči da mi zalaju na tebe Samo otvori usta Ćutanje moje da ti vilice razbije Seti me samo na sebe Sećanje moje da ti zemlju pod stopalima raskopa Dotle je među nama došlo
Vrati mi moje krpice Moje krpice od čistoga sna Od svilenog osmeha od prugaste slutnje Od moga čipkastoga tkiva Moje krpice od tačkaste nade Od žežene želje od sarenih pogleda Od kože s moga lica Vrati mi moje krpice Vrati kad ti lepo kažem
Slušaj ti čudo Skini tu maramu belu Znamo se S tobom se od malih nogu Iz istog čanka srkalo U istoj postelji spavalo S tobom zlooki nožu Po krivom svetu hodalo S tobom gujo pod košuljom Čuješ ti pretvorniče Skini tu maramu belu Šta da se lažemo
Neću te uprtiti na krkače Neću te odneti kud mi kažeš Neću ni zlatom potkovan Ni u kola vetra na tri točka upregnut Ni duginom uzdom zauzdan Nemoj da me kupuješ Neću ni s nogama u džepu Ni udenut u iglu ni vezan u čvor Ni sveden na običan prut Nemoj da me plašiš Neću ni pečen ni prepečen Ni presan posoljen Neću ni u snu Nemoj da se zavaravaš Ništa ne pali neću
Napolje iz moga zazidanog beskraja Iz zvezdanog kola oko moga srca Iz moga zalogaja sunca Napolje iz smešnog mora moje krvi Iz moje plime iz moje oseke Napolje iz mog ćutanja na suvom Napolje rekao sam napolje Napolje iz moje žive provalije Iz golog očinskog stabla u meni Napolje dokle ću vikati napolje Napolje iz moje glave što se rasprskava Napolje samo napolje
Tebi dođu lutke A ja ih u krvi svojoj kupam U krpice svoje kože odevam Ljuljaške im od svoje kose pravim Kolica od svojih pršljenova Krilatice od svojih obrva Stvaram im leptire od svojih osmeha I divljač od svojih zuba Da love da vreme ubijaju Kakva mi je pa to igra
Koren ti i krv i krunu I sve u životu Žedne ti slike u mozgu I zar okca na vrhovima prstiju I svaku svaku stopu U tri kotla namćor vode U tri peći znamen vatre U tri jame bez imena i bez mleka Hladan ti dah do grla Do kamena pod levom sisom Do ptice britve u tom kamenu U tutu tutinu u leglo praznine U gladne makaze početka i početka U nebesku matericu znam li je ja
Šta je s mojim krpicama Nećeš da ih vratiš nećeš Spaliću ti ja obrve Nećeš mi dovek biti nevidljiva Pomešaću ti dan i noć u glavi Lupićeš ti čelom o moja vratanca Podrezaću ti raspevane nokte Da mi ne crtaš školice po mozgu Napujdaću ti magle iz kostiju Da ti popiju kukute s jezika Videćeš ti šta ću da ti radim Seme ti i sok i sjaj I tamu i tačku na kraju mog života I sve na svetu
I ti hoćeš da se volimo Možeš da me praviš od moga pepela Od krša moga grohota Od moje preostale dosade Možeš lepotice Možeš da me uhvatiš za pramen zaborava Da mi grliš noć u praznoj košulji Da mi ljubiš odjek Pa ti ne umeš da se voliš
Beži čudo I tragovi nam se ujedaju Ujedaju za nama u prašini Nismo mi jedno za drugo Stamen hladan kroz tebe gledan Kroz tebe prolazim s kraja na kraj Ništa nema od igre Kud smo krpice pomešali Vrati mi ih šta ćeš s njima Uludo ti na ramenima blede Vrati mi ih u nigdinu svoju beži Beži čudo od čuda Gde su ti oči I ovamo je čudo
Crn ti jezik crno podne crna nada Sve ti crno samo jeza moja bela Moj ti kurjak pod grlo Oluja ti postelja Strava moje uzglavlje Široko ti nepočin-polje Plameni ti zalogaji a vostani zubi Pa ti žvaći izelice Koliko ti drago žvaći Nem ti vetar nema voda nemo cveće Sve ti nemo samo škrgutanje moje glasno Moj ti jastreb na srce Manje te u majke groze
Izbrisao sam ti lice sa svoga lica Zderao ti senku sa svoje senke Izravnao bregove u tebi Ravnice ti u bregove pretvorio Zavadio ti godišnja doba Odbio sve strane sveta od tebe Savio svoj životni put oko tebe Svoj neprohodni svoj nemogući Pa ti sad gledaj da me sretneš
Dosta rečitoga smilja dosta slatkih trica Ništa neću da čujem ništa da znam Dosta dosta svega Reći ću poslednje dosta Napuniću usta zemljom Stisnucu zube Da presečem ispilobanjo Da presečem jednom za svagda Staću onakav kakav sam Bez korena bez grane bez krune Staću oslonjen na sebe Na svoje čvoruge Biću glogov kolac u tebi Jedino što u tebi mogu biti U tebi kvariigro u tebi bezveznice Ne povratila se
Ne šali se čudo Sakrilo si nož pod maramu Prekoračilo crtu podmetnulo nogu Pokvarilo si igru Nebo da mi se prevrne Sunce da mi glavu razbije Krpice da mi se rasture Ne šali se čudo s čudom Vrati mi moje krpice Ja ću tebi tvoje
Domani domani Ti faccio un regalo Ti rendo di nuovo La tua libertà Ti libero il cuore Così volerai E io farò a meno Del poco che dai Domani domani L'amore mi scopre Sprovvista di cose Da dire per te Un'altra emozione Ognuno vivrà Saremo lontani Domani Dopo te, nella mente, spazi liberi Senza te, vedrai, vivrò Dopo me, dentro al cuore canterai Ballerai, piangerai Domani domani Divento un'amica Ma quanta fatica Per stare con te La rabbia e l'amore Finisce tra noi Saremo lontani Domani Ti sciolgo le mani Così volerai E poi farò a meno Del poco che dai Domani domani L'amore mi scopre Sprovvista di cose Da dire per te In fondo il mio cuore Un po' soffrirà Ma è certo che indietro Io non tornerò La rabbia e l'amore Finisce tra noi Saremo lontani Domani
Svi ćete mi odjednom biti prijetelji i ko zna kakvo izmisliti prizananje.
Potpuno vas razumem: mrtvi ljudi nisu zločinci nisu gadovi, nisu ubice.
Smrt je - pomilovanje
Smrt je najpristojniji način da se ode bez pozdrava, bez obećanja, na miru
Smrt je invalidnina herojima za amputirane lobanje i nesanice pepela u kojoj duše trava vetrove ištu
Odlaskom se znatno dobija: plakatiraju čovekovo ime i prezime po uglovima na malo finijem papiru i svako vas čita, čita kao da ste odjednom postali vrlo važna izložba ili premijera u pozorištu. Ako to mora da bude u nekakvu jesen - neka bude. Zemlja ne menja boje kao trava i vetar. Zemlja uvek miriše samo na presne ljude uporno metar po metar,
Uporno grudvu po grudvu.
Zemlja je gluvonemo zgrušano voće sasušeno i tamno kao oko pokojne lude. Zemlja je veliki san o pticama krtica i zvezdama crva otečen, i ako sve to bas mora da bude u nekakvu jesen - u redu, neka bude.
Gledaću kako sunce nagriza drveću ruke pa su dlanovi lišća ranjivi i krti, a mostovi tegle na ledjima topli vetar što prve kiše najavljuje.
I ako već svi odlaze po nekakvom zakonu pomirljivosti i umora, učiniću to odjednom, ne poštujući priglupe i svakodnevne smrti, nestrpljiv da doživim taj mrak što mi se u zenice strmoglavljuje.
I smeškaću se, a neću objasniti zašto se smeškam i šta osećam dok mi se u raznobojnim klikerima očiju Hiljadu svetlosti menja.
Morate već jednom shvatiti: ja sam na sebe podsećam ovako pijan od snova i proklet od poverenja.
Posle mene slobodno dišite i vi sa rukama od crepa i vi sa rukama od kolaca.
I prelamajte se u bezbroj nijansi od crne do bele - nikad me nećete stići jer bio sam drukčija prizma.
Ja sam ispred nosa svih vrlo poštovanih pronalazača prvi uspeo da patentiram ssmeh zanosa i cinizma.
Ja sam se ispred nosa svoje vrlo cenjene generacije prvi usudio da onjušim oblake i prvi se namršten vratio.
I sad znam da je mudrije učiniti korak van sebe nego proci milione kilometara u svojim grudima.
Pljujem ja pomalo na vas Nadmeni bubuci.
Da se nismo ovakvi prljavi grizli i parili da nismo ovakvi nakazni pre vas krvarili i sanjarili, voleo bih da vidim na šta bi ličio vaš okupirani, puderom posuti razmazeni svet.
Kad umrem samo će mi biti žao ptica, jer svo vreme sam sanjao letove pa ono drugo za mene nije imalo naročitog smisla i značenja.
A vi se nasmejte kad spuste u raku velikog klovna i njegove nerazumljive svetove umorne od životnog šhegačenja.
I neka sve prodje bez molitvi i rodoljublja. Uličarkama donji veš od kaludjerskih riza! Nisam bio ni ikona, ni vojnik ni gradonačelnik u provinciji kome bone decu vaspitavaju.
Cirkusi su bili moja najveća ljubav i moj najveći patriotizam, i radjao sam se kad su ginuli, a umro kad vaskrsavaju.
Vi možda shvatate: bio sam tu da vam prstom na usni napišem osmeh i na trepavicama suzu u isti mah.
Bio sam razapeta čelična žica izmedju bivših koji slepo veruju i budućih koji u svemu traže trik.
Po meni je igrala balerina s amputiranom nogom i kšsobranom u ruci i svima vam je zastajao dah.
Kažite hvala što se nisam prekinuo I zgrušao vreme u crven krik.
Hoću da čujem taj aplauz vas koji ste dlanove raskrvarili pod ogromnim šatorima neba naduvenim od ridjih vetrova što oluju obećavaju.
Jer pošteno je ne kraju krajeva razumeti komedijaše koji su se zbog vas izmotavali iako su mogli da sidju u publiku i da za svoje pare psuju i obožavaju.
Ako sve to mora da bude u nekakvo proleće - neka bude belo od kiše prolece je tek okrečena fabrika etiketa na granama ispod kojih idemo.
Zalepite mi usput na čelo jedan list i ništa više - ako se razumemo.
Ostalo može da ostane kao i kad sam disao neka lepršaju suknje i marame. Nek neko nekom zariva nož u vrat, i nek neko nekom i dalje šapuće: draga.
Neka izgleda kao da sam se vrlo učtivo i diskretno udaljio i u slivnike prospite svaku drugu misao.
U desetoj sam leteo na mesec u dvadesetoj na grudobrane u tridesetoj sam odleteo dovraga.
A kad me budu proneli nagrizenog bakcilima zanosa trulog od virusa verovanja u sve što je život dao za mnom će blejati stado od bezbroj prijatelja, i mnogo štošta će mi pripisati, a zaboraviće, znam, zaboravice da kažu najvažnije da sam pao zablenut u zvezde, u oblake u zatišju velike bitke za zadovoljstvo, od malog, zalutalog metka nesvakidašnjih želja.
Na kraju: ne umivajte me, molim vas maramicom mi pokrijte lice ako vam smeta moja budalasta maska.
I čegrtaljke u šake a onda:
orkestar molim jedan sasvim tihi jecaj!
Upalite sve ulicne svetiljke i reklame neka grad izgleda kao arena pre mog odlaska.
Zar ne primecujete gospodo i dame Da smo u smrti opet nekako samo deca.
Vama će od našeg poslednjeg kikota utrnuti rskavica u zglobovima a to je u stvari naša poslednja naivna šala poslednja salva crnog snega na vašim licima sivim.
I ko zna, možda ćemo samo svoju prazninu dati na čuvanje grobovima, a mi ćemo ostati da se cerimo i naričemo ovde negde u travi ovde negde u lišću ovde nege pod kamenom i dalje neverovatno živi.
Umro sam, a ti mi oprosti što sam tako žureći zaboravio ruku da ti stisnem... i poljubim te onako kako sam to uvijek činio odlazeći...
Oprosti mi što sam proljeće jedno zauvijek u sebi odnio. Ali sjeti se ostale su pjesme u desnoj ladici neuredno složene... Snaći ćeš se... Iz njih naprosto ljubav izbija. Te pjesme... to sam ti sad ja.
Oprosti mi nije bilo vremena za opraštanje suviše smo se voljeli da bi mogli nešto drugo. Tako žureći nisam ni pomislio da ćeš biti tužna zbog svega i sad mi je žao zbog te praznine koja nas dijeli zbog toga što će nas jednu vječnost zvijezde razdvajati i što više neću moći usne da ti dodirnem...
