Čarobni trenuci zaustavljeni u rečima...

Sve sam znao

što je bilo oko Marije.

Najtananiji hlad u podne,

njen vrt i šum vratnica.

Znao sam u koji će sat doći

i koja je i kada

na grani zapevala ptica.

I kad je ljuta,

po koraku sam poznao.

Kada je tužna

a kad najveselija.

I, srca sve zaljubljenija,

da nekog voli Marija.

Sve sam znao

što je bilo oko Marije.

I plakao sam jednom

kada je ona plakala.

I dugo bih posle

stajao na mestu

na kome je ona stajala.

Ko zna gde je sada

moja Marija.

Ima jedna livada

zelena i potok.

U potoku se možda ogleda.

Ko zna gde je Marija.

Raskršće seosko.

Noć je. Šumi leska.

Stoji bela od meseca

i zvezda.

Marija!

Kad bi znala

noć moju bez zvezda,

da li bi bar jednu suzu pustila?

Bar jednu suzu, Marija!

Branko V. Radićević