Ovih dana ovih dana ja i moja žena gradimo sebi prvo dete oooh da nas vidite samo kako jedno na drugo kidišemo kao u doba očeva granate poljupci lete pljušte lete to nas dvoje rešavamo Pitanje Svetsko to se mi sa čovečanstvom solidarišemo
Ženo moja oh ženo moja pojmiš li šta se noćas u ovom prozaičnom sobičku zbiva to mi iz ničega iz ničega joj iz ničega to mi od poljubaca gradimo čoveka živa čoveka to je nadrealista što žedan je kad ptice lovi mangup što u svome telu krompir seje spadalo koje otadžbinu proda ringišpil u brod prekuje morem plovi onaj fantastični što reči ume da izgovara pa to je onaj što na zemlji jedini ume kuće da zida i da ih nikad dovoljno lepe ruši znaš ti tu gladnicu što sa vulkanima druguje na dnu mora onaj što strašno mnogo psuje pije i puši.
Ženo moja još iz tebe svetlost Dubrovnika muca trijumf morske soli pronašao sam, ura: tvoja su kolena gorka kao obrazi gvozdene rude ali čuj reči kojima darivam ljude:
hiljadu poljubaca treba za prćasti nosić samo taj veličanstveni izvor slina a koliko ljubavi za ruke rebra noge a tek za one stvari ženo moja hrabro jurišaj na me iako sam ovako nezgrapan i čupav ne štedi poljupce za budućeg fantastu poljupce za našeg sina.
Snevam: u proleće tatinu curicu van dana i gradske buke daleko od škole tate mame odmami poljsko cveće kad tamo u parku na klupi jedan je međed čeka taj dripac toliko drzak da moju ćerkicu ljubi a on je ljubi ljubi ljubi otima se ona al ne odustaje momak grubi bude pod njima mnogo trave svelo a negde u ponoć njeno se otvori telo u njemu joj moram priznati da je to posao nekog velikog boga počinje avantura čoveka još jednoga.
A mamin dečko preskače zidove gradske i progone ga seljaci što krade njihovo voće ali on krade jer on je muško i tako mu se hoće i šta mu ko može neka sav svet iskoči iz kože jer on će jednoga leta u polju u vihoru ratnom na užarenoj morskoj plaži jednoj lepotici bezobrazno VAŽI LI NE VAŽI pokaži joj sine moj pokaži oooh za tvoju snagu na životinju noćas gladnu liči tvoj tata a tvoja sirota majka od prevelikog straha s njim se u koštac hvata.
doćiće doćiće vreme kada će svi prijatelji da odu kada ćeš u svakoj tišini čuti melodiju straha i note zaborava kada ni nada, ni najlepša uspomena neće značiti ništa kada će da te zaboli svaka kost i svaka dlaka kada će iluzije da popadaju kao kiše kada ni noću nećeš sanjati više
doćiće vreme kada ćeš se osetiti samim kada ni plakati nećeš umeti doćiće vreme doćiće
doćiće dan kada će se osetiti da nisi od koristi nikome nikakve ni sebi
doćiće dan doćiće
doćiće jutro kada će na tvom jastuku biti više kose nego na tvojoj glavi i kada ćeš zube zaboraviti u čaši i upitati se zašto? kako? gde je sve prošlo kuda se provukoše planirani i neplanirani dani tako brzo
doćiće jutro doćiće
doćiće taj trenutak kada ćeš osetiti da starost kuca na vrata doćiće taj momenat doćiće
doćiće, doćiće, doćiće
dolazi svima ne boj se a kada bude došla videćeš u ogledalu da više ne vidiš sebe već život svoj videćeš ma ko da si postaješ isti sa svima koji behu ah, svi smo isti tada svi vidimo isto tada to isto svetlo videćemo
doćiće kada treba da dođe to dođe doćiće nemoj se uplašiti!
Nikad nemoj da se vraćaš kad već jednom u svet kreneš Nemoj da mi nešto petljaš Nemoj da mi hoćeš-nećeš. I ja bežim bez povratka. Nikad neću unatrag. Šta ti znači staro sunce, stare staze, stari prag? Tu je ono za čim može da se pati Tu je ono čemu možeš srce dati. Al' ako se ikad vratiš moraš znati tu ćeš stati I ostati. Očima se u svet trči Glavom rije mlako veče Od reke se dete uči ka morima da poteče. Od zvezda se dete uči da zapara nebo sjajem. I od druma da se muči i vijuga za beskrajem. Opasno je kao zmija opasno je kao metak da u tebi večno klija i čarlija tvoj početak. Ti za koren nisi stvoren Ceo svet ti je otvoren. Ako ti se nekud žuri, stisni srce i zažmuri. Al' kad pođeš - nemoj stati Mahni rukom. I odjuri. Ko zna kud ćeš. Ko zna zašto. Ko zna šta te tamo čeka. Ove su želje uvek belje kad namignu iz daleka. Opasno je kao munja opasno je kao metak da u tebi večno kunja i muči se tvoj početak. Ti si uvek krilat bio samo si zaboravio. Zato leti. Sanjaj. Trči. Stvaraj zoru kad je veče. Nek' od tebe život uči da se peni i da teče. Budi takvo neko čudo što ne ume ništa malo, pa kad kreneš - kreni ludo, ustreptalo, radoznalo. Ko zna šta te tamo čeka u maglama iz daleka. Al' ako se i pozlatiš, il' sve teško, gorko platiš, uvek idi samo napred. Nemoj nikad da se vratiš.
Ako ti jave: umro sam
a bio sam ti drag,
mozda će i u tebi
odjednom nešto posiveti.
Na trepavicama magla.
Na usni pepeljast trag.
Da li si ikad razmišljao
o tome šta znači živeti?
Ko sneg u toplom dlanu
u tebi detinjstvo kopni.
Brige...
Zar ima briga?
Tuge...
Zar ima tuga?
Po merdevinama mašte
u mladost hrabro se popni.
Tamo te čeka ona
lepa, al lukava duga.
I živi!
Sasvim živi!
Ne grickaj kao miš dane.
Široko žvaći vazduh.
Prestiži vetar i ptice.
Jer svaka večnost je kratka.
Odjednom nasmejani
u ogledalu nekom
dobiju zborano lice.
Odjednom: na ponekom uglu
vreba poneka suza.
Nevolje na prstima stignu.
Godine postanu sivlje.
Odjednom svet, dok hodaš
sve više ti je uzan
i osmeh sve tiši
i tiši
i nekako iskrivljen.
Zato živi, al sasvim!
I ja sam živeo tako.
Za pola veka samo
stoleća sam obišao.
Priznajem: pomalo luckast.
Ponekad naopak.
Al nikad nisam stajao.
Večno sam išao.
Išao...
Ispredi iz svoje aorte
pozlaćen konac trajanja
i zašij naprsla mesta
iz kojih drhte čuđenja.
I nikad ne zamišljaj život
kao uplašen oproštaj,
već kao stalni doček
i stalni početak buđenja.
2.
A onda, već jednom ozbiljno
razmisli šta znači i umreti
i gde to nestaje čovek.
Šta ga to zauvek ište.
Nemoj ići na groblja.
Ništa nećeš razumeti.
Groblja su najcrnji vašar
i tužno pozorište.
Igrajući se nemira
i svojih bezobličja,
zar nemaš ponekad potrebu
da malo krišom zađeš
u nove slojeve razuma?
U susedne budućnosti?
Objasniću ti to nekada
ako me tamo nađeš.
Znaš šta ću ti učiniti:
pokvariću ti igračku
koja se zove bol,
ako se budes odvažio.
Ne lažem te.
Ja izmišljam
ono što mora postojati,
samo ga nisi jos otkrio,
jer ga nisi ni tražio.
Upamti: stvarnost je stvarnija
ako joj dodaš nestvarnog.
Prepoznaćeš me po ćutanju.
Večni ne razgovaraju.
Da bi nadmudrio mudrost,
odneguj veštinu slušanja.
Veliki odgovori
sami sebe otvaraju.
Posle bezbroj rođenja
i nekih sitničavih smrti,
kad jednom budeš shvatio
da sve to što si disao
ne znači jedan život,
stvarno naiđi do mene
da te dotaknem svetlošću
i pretvorim u misao.
I najdalja budućnost
ima svoju budućnost,
koja u sebi čuje
svoje budućnosti glas.
I nema praznih svetova.
To, čega nismo svesni,
nije nepostojanje,
već postojanje bez nas.
3.
Ako ti jave: umro sam,
evo šta će to biti.
Hiljade šarenih riba
lepršaće mi kroz oko.
I zemlja će me skriti.
I korov će me skriti.
A ja ću za to vreme
leteti negde visoko.
Upamti: nema granica,
već samo trenutnih granica.
Jedriću nad tobom u svitanja
niz vetar klizav ko svila.
Razgrtaću ti obzorja,
obrise doba u povoju
i prizore budućnosti
lepotom nevidljivih krila.
I kao nečujno klatno
zaljuljano u beskraju,
visiću sam o sebi
kao o zlatnom remenu.
Prostor je brzina uma
što sama sebe odmotava.
Lebdeću u mestu, a stizaću
i nestajaću u vremenu.
Odmoriću se od sporednog
kao galaktička jata,
koja su srasla pulsiranjem
što im u nedrima traje.
Odmoriću se od sporednog
kao ogromne šume,
koje su srasle granama
u guste zagrljaje.
Odmoriću se od sporednog
kao ogromne ptice,
koje su srasle krilima
i celo nebo oplele.
Odmoriću se od sporednog
kao ogromne ljubavi,
koje su srasle usnama
još dok se nisu ni srele.
Zar misliš da moja ruka,
koleno,
ili glava,
mogu da postanu glina,
koren breze
i trava?
Da neka malecka tajna,
il neki treperav strah
mogu da postanu sutra
tišina,
tama
i prah?
Znas, ja sam stvarno sa zvezda.
Sav sam od svetlosti stvoren.
Nista se u meni neće
ugasiti ni skratiti.
Samo ću,
obično tako,
jedne slučajne zore
svom nekom dalekom suncu
zlatnih se očiju vratiti.
Kažnjavan za sve što pomislim,
a kamoli što počinim,
osumnjičen sam za nežnost
i proglašen sam krivim
što ljubav ne gasim mržnjama,
već novom, većom ljubavlju
i život ne gasim smrtima,
već nečim drukčije živim.
Poslednji rubovi beskraja
tek su pocetak beskrajnijeg.
Ko traje dalje od trajnijeg
ne zna za kratka znanja.
Nikad se nemoj mučiti
pitanjem: kako preživeti,
nego: kako ne umreti
posle svih umiranja.
4.
Ako ti jave: umro sam,
ne brini. U svakom stoleću
neko me slučajno pobrka
sa umornima i starima.
Nigde toliko ljudi
kao u jednom čoveku.
Nigde toliko drukčijeg
kao u istim stvarima.
Pročeprkaš li prostore,
iskopaćeš me iz vetra.
Ima me u vodi.
U kamenju.
U svakom sutonu i zori.
Biti ljudski višestruk,
ne znači biti raščovečen.
Ja jesam deljiv sa svačim,
ali ne i razoriv.
A sva ta čudesna stanja
i obnavljanja mene
i nisu drugo do vrtlog
jednolik,
uporan,
dug.
Znaš šta su proročanstava?
Kalupi ranijih zbivanja
i zadihanost istog
što vija sebe ukrug.
Pa što bismo se opraštali?
Čega da nam je žao?
Ako ti jave: umro sam,
ti znaš - ja to ne umem.
Ljubav je jedini vazduh
koji sam udisao.
I osmeh jedini jezik
koji na svetu razumem.
Na ovu zemlju sam svratio
da ti namignem malo.
Da za mnom ostane nešto
kao lepršav trag.
Nemoj da budeš tužan.
Toliko mi je stalo
da ostanem u tebi
budalast,
čudno drag.
Noću kad gledaš u nebo,
i ti namigni meni.
To neka bude tajna.
Uprkos danima sivim,
kad vidiš neku kometu
da vidik zarumeni,
upamti: to ja još uvek
šašav letim i živim.
Budim je zbog sunca koje
objasnjava sebe biljkama
zbog neba razapetog izmedju prstiju
budim je zbog reči koje peku grlo
volim je usima
treba ići do kraja sveta i naći rosu na travi
budim je zbog dalekih stvari koje liče na ove ovde
zbog ljudi koji bez čela i imena prolaze ulicom
zbog anonimnih reci trgova budim je
zbog manufakturnih pejzaža javnih parkova
budim je zbog ove naše planete koja će možda
biti mina u raskrvavljenom nebu
zbog osmeha u kamenu drugova zaspalih izmedju dve bitke
kada nebo nije bilo više veliki kavez za ptice nego aerodrom
moja ljubav puna drugih je deo zore
budim je zbog zore zbog ljubavi zbog sebe zbog drugih
budim je mada je to uzaludnije negoli dozivati pticu zauvek sletelu
sigurno je rekla: Neka me traži i vidi da me nema
ta žena sa rukama deteta koju volim
to dete zaspalo ne obrisavsi suze koje budim
uzalud uzalud uzalud
uzalud je budim
jer će se probuditi drukčija i nova
uzalud je budim
jer njena usta neće moći da joj kažu
uzalud je budim
ti znaš voda protiče ali ne kaže ništa
uzalud je budim
treba obećati izgubljenom imenu nečije lice u pesku
ako nije tako odsecite mi ruke i pretvorite me u kamen.
Čekaj me i ja ću sigurno
doći
Samo me čekaj dugo
Čekaj me i kada žute kiše noći ispune tugom
Čekaj i kada vrućine zapeku
I kada mećava briše
Čekaj i kada druge niko ne bude čekao više
Čekaj i kada pisma prestanu stizati iz daleka
Čekaj me i kada čekanje dojadi svakome koji čeka
Čekaj me i ja ću sigurno doći
Ne slušaj kada ti kažu da je vrijeme da zaboraviš
I da te nade lažu
Nek povjeruju i sin i mati da više ne postojim
Neka se tako umore čekati i svi drugovi moji
I gorko vino za moju dušu nek piju kod ognjišta
Čekaj
I nemoj sjesti s njima
I nemoj piti ništa
Čekaj me i ja ću sigurno doći
Sve smrti me ubiti neće
Nek rekne ko me čekao nije taj je imao sreće
Ko čekati ne zna
Taj neće shvatiti niti će znati drugi
Da si me spasila ti jedina čekanjem svojim dugim
Nas dvoje samo znat ćemo kako preživjeh vatru kletu
Naprosto ti si čekati znala kao niko na svijetu
